БИЈЕЉИНА – Џон Р. Шиндлер, некадашњи контраобавјешајац у америчкој Агенцији за националну безбједност и бивши аналитичар, наводи да је Осама бин Ладен заиста био у БиХ током рата деведесетих година и да се с њим састајао муслимански лидер Алија Изетбеговић.
СДА се касније трудила да порекне Бин Ладеново присуство и његове везе са врховима власти у Сарајеву, али многи извори говоре о Бин Ладеновим посјетама Сарајеву ради организовања исламистичке подршке муслиманским циљевима.
Најзанимљивије и најувјерљивије је свједочанство новинара Ренате Флотау (Renate Flottau), која је тада била дописник "Шпигла" са Балкана, са сједиштем у Беграду.
Она је срела "високог и тихог Арапина" који је имао "продорне очи и дугу црну браду" 1994. године испред кабинета Алије Изетбеговића. Чекала је интервју, а он је чекао аудијенцију. Пружио јој је подсјетницу на којој је писало "Осама бин Ладен", али њој тада то име није ништа значило.
Флотау свједочи да су пријатно разговарали десетак минута, да је Бин Ладен на савршеном енглеском језику излагао своје исламистичке погледе, и то са религиозним жаром који је изазивао чуђење. Тада је признао да је у БиХ дошао да би помогао да се у земљу доведу "свети ратници" и да "има босански пасош који му је издат у амбасади у Бечу".
Рената Флотау је посвједочила да су Изетбеговићеви службеници били видно незадовољни због тога што Бин Ладен разговара са новинаром са Запада. Они су јој рекли да је Бин Ладен "свакога дана ту и да не знају како да га склоне".
Овај њемачки новинар је још једном срела Бин Ладена у Изетбеговићевом кабинету, овога пута ту су били и неки високи званичници странке СДА које је познавала, а у пратњи су се налазили "бројни људи из муслиманске тајне полиције".
Шиндлер у својој књизи "Несвети терор, Босна, Ал каида и успон глобалног џихада" истиче да су босански џихад омогућиле разне исламске хуманитарне организације, а многима од њих управљали су и финансирали их Саудијци.
Идеолошки и политички утицај Саудијске Арабије на сукоб у БиХ био је одлучујући. Ту је вехабизам – званична религија и идеологија саудијског краљевства био пресудан.
И тако, док су експерти и политичари у западним пријестоницама, а највише у Вашингтону, марљиво расправљали у којој мјери треба помоћи муслиманима, на другој стани свијета "жестоки момци" радили су конкретније ствари како би помогли своје истовјернике у Босни и проширили глобални џихад с надом да ће донијети стратешку побједу за снаге радикалног ислама.
Шиндлер истиче да су вође око четири хиљаде страних исламиста, који су се борили на страни Изетбеговићеве владе током грађанског рата (што је термин који употребљава сам Шиндлер), потицале већином из Ал каиде, односно били су Бин Ладенови људи.
Иако је велики дио џихадског покрета 1992. године прешао у Босну и извукао огромну корист из овог сукоба, израз "Ал каида" се ријетко чуо на Балкану.
Исламски екстермисти су одиграли значајну улогу и у пропагандним кампањама сарајевских ратних власти у Америци. Најважнија Бин Ладенова "фасада" која је у Вашингтону радила за СДА била је Америчка радна група за Босну. Регистрована као добротворна организација, она је лобирала у Конгресу и Клинтоновој Бијелој кући.
Шиндлер преноси сазнања да је странка СДА учинила све што је могла да регрутује муџахедине и доведе их у БиХ. У јесен 1992. године Мустафа Церић, "омиљени имам СДА", дјеловао је као специјални изасланик за исламске земље, прибављајући подршку у иностранству за босански џихад.
Тако је дошло да "авганистанизације" босанског грађанаксог рата. Ако су темељи Ал каиде постављени у Авганистану, већи дио њене изградње десио се на Балкану – наводи аутор.
Захваљујући помоћи Алије Изетбеговића и СДА, Бин Ладенове легије нашле су своје мјесто у извозу радикалне вјере и тероризма, који је ишао руку под руку с њом, у Европу, градећи модел џихада који се може извозити било гдје у муслиманском свијету – закључује Шиндлер.
