Путник је био учесник свих ратова Србије од 1876. до 1916. У два српско – турска рата од 1876. до 1878. командовао је Рудничком бригадом и Ветерничким одредом, јединицама које су се истакле у борбама на Јавору, Великом Шиљеговцу, Ђунису, око Пирота и у ослобађању Ниша, Врања и Гњилана.
У српско – бугарском рату 1885. био је начелник Штаба Дунавске дивизије, а 1890. постављен је за помоћника начелника Генералштаба. Тада је у програм обуке старјешина увео рјешавање тактичких задатака на Вишој школи Војне академије, у којој је предавао тактику и генералштабну службу.
Команда над Шумадијском дивизијском облашћу повјерена му је 1893, али му је 1895. одузета и 1896. је пензионисан под сумњом да сарађује с Радикалном странком.
Реактивиран је 1903. послије убиства краља Александра Обреновића и од тада је као начелник Главног генералштаба и министар војске 1904, од 1906. до 1908. и 1912. руководио ратним припремама.
Захваљујући њему, српска војска је наоружана брзометним оружјем и тешком артиљеријом, утврђена је њена доктрина, повећан је и обучен резервни старјешински кадар, отворене су официрске школе родова, обучено више генерација генералштабних официра, израђени су ратни планови и прописани поступци мобилизације.
У Првом балканском рату је као начелник Штаба Врховне команде знатно допринио побједи српских армија у неочекиваном судару с турском војском у Кумановској, а затим у Битољској бици у октобру и новембру 1912. У Другом балканском рату 1913. правовремено је распоредио и припремио војску, предвидјевши бугарски напад, што је било одлучујуће за тријумф у Брегалничкој бици.
У Првом свјетском рату 1914. вјештим маневрисањем и груписањем главнине српских снага допринио је сламању надмоћних аустроугарских трупа у Церској и Колубарској бици. Руководио је повлачењем српске војске 1915, осујетивши низом маневара намјеру њемачке Врховне команде да је, у садејству с бугарским и аустроугарским трупама, опколи и уништи.
Претходно су га савезници – погрешно процијенивши ситуацију – онемогућили да офанзивом спријечи Бугарску да ступи у рат на страни Централних сила. У току повлачења српске војске тешко је оболио и упућен је у Француску на лијечење, гдје је умро 1917.
Мада је умро прије стварања Југославије, Путникова слава, побједе српске војске и одлучујућа помоћ у повезивању Јужних Словена пратиле су његово име кроз цијели 20. вијек.
Тако је једна од највећих улица у Сарајеву, у знак захвалности због побједе над аустроугарским окупаторима, деценијама носила име војводе Путника.
Извор: СРНА
