И, питам се, шта данас треба да одлуче ђаци који од марта сједе у кући, наставу прате преко телевизије (јесте боље икако него никако), немају правог контролног рада ни релевантне оцјене, матуре ни матурског испита? Треба да одлуче свакако шта ће студирати. Треба да изаберу животни позив. Професију. По могућности самостално да изаберу. Треба учити оно што волиш и вољети оно што учиш. Часна ријеч. Или је то исто, сад сте бар докони, па можете да размислите.
Седам година након тог топлог прољетног маја (када сам, дабоме, одлучила), ево ме. У родним Палама, наравно. Мастер професор српског језика и књижевности. Награде, плакете и признања су крај мене. Прашина са њих уредно обрисана, у току ове несрећне пандемије бар неколико пута. Времена имамо напретек. Радни статус: error. Указује на неку грешку или вирус. Полако, прорадиће, морамо сачекати мало. Мај је, отоплило, вријеме да се грешке отклањају, вируси пролазе.
Седам година касније, питају ме зашто се данас треба уписати на студијски програм за српски језик и књижевност. Можда прије свега што те овдје дочекају професори и асистенти које вриједи саслушати (не знамо да ли ће бити друге прилике), упознаш пријатеље за цијели живот, сретнеш се са културама, срединама, народима и књижевностима од антике до данашњих дана и постанеш човјек.
Развијај критичко мишљење и критички осврт на свијет, богати лексички фонд, његуј љубав према научноистраживачком раду, описмењуј генерације, размјењуј искуства са другим наукама. Треба да студираш своје, ако си бар једном чуо да је овај факултет лак. Ако ти је неко некад споменуо да се код нас само чита. Ако си икада чуо да не треба студирати језик који знаш, јер да га не знаш, не би знао причати. Ако мало боље сагледамо и послушамо савјете да останемо код куће, гдје бисмо ми могли боље студирати него у Палама? Родној кући Републике Српске. Прече и ближе немамо. И на крају, ако ништа, нек проради српски инат. Код неких је, ево, прорадио.
Пише: Анђела Плакаловић
Фронтал
