Државни врх и надлежне службе у Хрватској одмах су обавијештене о злочинима над Србима у Сијековцу код Брода, али никада за то никога нису процесуирале.
Директан доказ за то Информација о ситуацији на подручју босанске Посавине хрватског Министарства унутрашњих послова, која је у посједу ‘Гласа Српске’.
Служба за заштиту уставног поретка која је радила у склопу МУП-а Хрватске сачинила је ту информацију у марту 1992. године послије масакра над Србима у Сијековцу.
– Служба располаже провјереним оперативним сазнањима да је ноћас (26/27. 3. 1992. године), у мјесту Сијековац код Босанског Брода “Пркачинова група” лишила живота десетак особа српске националности које су хтјеле предати оружје Кризном штабу Скупштине општине Босански Брод – наводи се у тој Информацији коју је 27. марта 1992. године потписао помоћник министра полиције Хрватске Јерко Вукас.
Информација је достављена на неколико адреса укључујући и тадашњег предсједника Хрватске Фрању Туђмана и министра полиције Ивана Векића.
– Иако су надлежне службе Хрватске одмах биле обавијештене о злочину Хрватска годинама није ништа урадила да буду процесуирани одговорни за злочин у Сијековцу – рекао је “Гласу Српске” директор Центра за истраживање ратних злочина Републике Српске Јанко Велимировић.
Претпоставља се да се већина осумњичених за злочин у Сијековцу налази у Хрватској, а страдање Срба у овом селу поново је доспјело у центар пажње јавности након што је у Шведској недавно ухапшен један од њих Земир Ковачевић.
Осим њега осумњичени су и његов брат Селвер Ковачевић звани Суљо рођен 14. новембра 1961. године, Нијаз Чаушевић, Марко Пркачин и извјесни Фулан и Шерац.
– Селвер Ковачевић осумњичен је да је заједно са братом Земиром и Бењамином и Дином Добојчићем малтретирао породицу Трифуновић, послије чега су бацили бомбу у двориште њихове куће. Заробљене су одвели у логор “Тулек”. Послије тога Селвер је уселио у кућу Алексе Трифуновића. Почетком јула 1992. са групом у којој је био Чаушевић малтретирао је људе послије чега су их одвозили у “Тулек” – рекао је Велимировић.
За Марка Пркачина се тврди да је брат главнокомандујућег Хрватских оружаних снага Анте Пркачина. Вјерује се да је Марко Пркачин непосредно командовао јединицом која је дјеловала у Броду и околини.
Постоје индиције да је и сам Анте Пркачин учествовао у злочинима у Посавини, иако је он то негирао. Велимировић сматра да је он у сваком случају знао за злочин у Сијековцу, јер постоје докази хрватских обавјештајних служби које су знале да је на том простору почињен злочин.
Портпарол Тужилаштва БиХ Борис Грубешић истакао је да Тужилаштво има добру сарадњу са хрватским правосуђем и додао да су у неколико случајева појединци у Хрватској саслушавани на њихов захтјев.
– Не можемо подигнути оптужницу у БиХ прије саслушања – казао је Грубешић и додао да се “нико неће извући када је ријеч о ратним злочинима”.
Он је додао да је само питање времена када ће се све превазићи споразумом којим ће бити утврђено да ли ће они одговарати у Хрватској или у БиХ.
Велимировић је казао да је управо непостојање споразума у вези са процесуирањем ратних злочина између БиХ и Хрватске велики проблем и разлог због којег се тренутно ништа не може учинити.
Страдање Срба у Сијековцу је први ратни злочин у БиХ, а починиле су га Хрватске оружане снаге потпомогнуте бошњачко-хрватским паравојним формацијама 26. марта 1992. године. Тада је у Сијековцу убијено око 50 српских цивила.
