– Гледај овог малог како је лијеп, па како је паметан. Види, види красна дјетета.
Ја, који сам их до тада гледао са невјерицом, већ од прве похвале сам се раскравио и припитомијо, те пођем право њима.
А гдје су ти остали укућани, момче? – упитао је стари Циго.
– Отишли су на њиву.
– А шта ти радиш јуначино.
– Чувам куцу.
– Па да – вели стари Циго – овако паметан дјечак зна ђе стоји крух, ђе кајмак, ђе сланина, јел’ да знаш, момче?
– Не, одакле би он то знао – Каже други Циганин.
– Баш знам – велим ја.
– Зна – потврђује стари Циганин. Сад ће он нама неста донијети, па да ми ручамо, видјећете. Људина је он, прави брко.
Скочим брже боље у кућу, покупим сав хљеб који сам нашао, навадим здјелу кајмака, изнесем кашике и дам Циганима да једу. Они за тили час опирисе све и пошто ме још једном похвалише како сам делија, јуначина, људина, брко, паметан дјечак, нестадоше друмом. Шта је навече било кад су се моји вратили кући, можете мислити. Кад сам испричо све шта се десило, добио сам комплимент да сам телац, будала, јуне, да ме треба пребити као мачку да ми не треба дати јести три дана. А мати ме је тако пребила да сам за читав живот запамтио циганске похвале. Онда сам постао опрезан према свакој похвали.
Преузето са странице: Сви ми који волимо Бранка Ћопића
Фронтал
