Умјесто енергичнијих настојања и покушаја да уистину постанулидери двије најјаче опозиционе партије у Републици Српској, Младен Босић и Младен Иванић су се претворили у своје политичке антиподе.
Њихову пасивност, безидејност и тоталну демотивисаностда се наметну као алтернатива или макар коректив актуелне власти, можда је лакше схватити ако се има у виду то да се ради о људима који су свој политички ангажман солидно уновчили, што у странкама, што у заједничким органима Босне и Херцеговине. Уљуљкани у предсједничким фотељама матичних партија, са готово идолопоклоничком подршком чланства и ушушкани мјесечним приходима који износе најмање десет просјечних плата у Републици Српској, Младен & Младен чине све да не учине ништа.
Не прође много, а да се неко (медији, НВО, социјалне категорије, …) не упита има ли опозиције у Републици Српској? Ако се изузме Драган Чавић, који у скупштинским клупама прилично отворено и аргументовано решета по гријесима владајуће структуре, тешко да би неки други предсједник партије, код нас, могао подићи опозициони барјак. Али, авај,“мало руках, малена и снага, једна сламка међу вихорове…”, јасно је Чавићу. Зато и посустаје, па је недавно иступио из скупштинског Одбора за ревизију. Опозициона харизма ту бива исцрпљена. Миланко Михајлица је одавно дио политичког плусквамперфекта и џаба му прес – конференције свака два дана, кад на њима буде један новинар. А баш се Миланко зажелио медијске пажње, макар и у негативном контексту, само да га неко опет назове“најгрлатијим опозиционаром”. Шалу на страну, опозиција је у проблему. Тачније, двије најјаче опозиционе партије су у проблему. Њихови лидери се за ралику од великог броја чланства или симпатизера, обичног народа, не боре у утакмици која за циљ има преживјети од првог до првог.
Не узимајући у обзир остала примања, само као чланови тијела на нивоу БиХ према званичним подацима, Младен Босић, као посланик у Представничком дому Парламента БиХ, мјесечно добија између 5.500 и 7.500 КМ. (основна плата 4. 500, паушал 750, накнаде за комисију, топли оброк, смјештај, одвојен живот…). Простом математиком се може израчунати да само својим ангажманом у Сарајеву Босић заради око 90.000 КМ годишње. Опет математика каже да је то око 10 годишњих просјечних плата у РС или стан у центру Бањалуке од 45 квадрата. За само годину дана. Овом се треба додати да је прије ступања на ову функцију лидер СДС-а примао посланичку плату у дистрикту Брчко и плату у странци (око 3.000 КМ) , што је опет износило више од 7.000 КМ мјесечно.
Ништа мање не зарађује ни Младен Иванић. Званично, као делегат у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ мјесечно добија око 7.200 марака. Тако је, рецимо, у 2009. години, иако је имао највише изостанака са сједница Дома народа, зарадио највише – 103. 000 марака, или 8. 500 мјесечно. Рачунајте колико је то хљебова или пензија или … Осим овог примања, Младен Иванић прима плату као универзитетски професор од око 2.000 КМ.
За политичара предизборна кампања никад не стаје. Милорад Додик то добро зна, као што зна и да сопствену популарност преточи у популарност партије коју води. И зато га је тешко пратитити. И зато је агилан, свеприсутан и нападан. Наравно, уз обилато коришћење медијско – ваздухополовно – буџетске логистике. Младена & Младена нигдје нема. У медијским наступима су млаки и неубједљиви. Не знају да запале масу. Нити да припријете. Нити да причају бајке. Нити да запјевају под шатором. А и зашто би то радили – кад им је добро.
