БЕОГРАД – Српска спољна политика је као стрjелица управљена на све четири стране свијета: ка Европској унији, Русији, Кини и ка покрету несврстаних, оцјењује Слободна Европа.
У посљедње вријеме снажније су на агенди Кина и Русија, што се и може разумјети у вријеме љуте економске кризе када је сваки цент добродошао да закрпи рупу у пробушеном буџету, али се поставља питање: ако су сви односи приоритетни, није ли појам приоритета изгубио смисао?
Државна делегација Србије, у којој су предсједник Тадић и министри Јеремић и Динкић, између 20. и 25. августа боравиће у Кини.
Иако у делегацији нема премијера Цветковића, који некако најрјеђе путује, нема никакве сумње да су мотиви ове посјете економске природе. То није крио ни предсједник Тадић.
Србија има катастрофални спољнотрговински салдо са Кином и тешко је претпоставити да ће овом посјетом у том погледу ишта померити у своју корист, али привредници сматрају да је више него цјелисходно, поготово у вријеме драматичне економске кризе, кренути на исток, ка Кини.
Зоран Дракулић, власник компаније Ист Поинт, оцјењује да је добро што се сада иде у Кину из два разлога.
„Прво, Кина је одвојила 10 милијарди за подстицај својој привреди, а тиме ми стичемо шансу да добијемо дио тих пара и ријешимо, прије свега, одређене инфраструктурне пројекте у Београду. А с друге стране, оно што је интересантније за нас привреднике јесте то што смо ми кандидовали између 100-150 милиона евра којима би се куповала опрема из Кине у приватном сектору уз гаранцију државе."
Ради се и о кредиту од 20 година са веома ниском каматом и то би био добар потез за цијелу нашу привреду. А и електропривреда има ту огромну шансу, да одређену опрему купује јефтиније, појаснио је Дракулић.
На дан ослобођења Београда, 20. октобра, у посјету Београду долази руски предсједник Дмитриј Медведев. Без обзира на ту јаку политичку симболику, доминантне теме ће вјероватно бити енергетске и економске јер и од Русије Србија очекује финансијску ињекцију за крпљење свог буџетског мањка.
Србија је 2001. године за вријеме владе покојног премијера Зорана Ђинђића имала јасан спољнополитички курс.
Москви је Ђинђић поручио да на српском тржишту има места и за њу, али да је приоритет Србије Европска унија.
Односи са Русијом почињу да се значајније отопљавају тек са Коштуничином владом и загријавањем питања Косова. Тај континуитет, међутим, траје до данашњег дана.
Истовремено, Србија не одустаје од пута европских интеграција, али би идуће године и да као домаћин угости јубиларни скуп несврстаних.
Може ли се из оволике спољнополитичке разгранатости уопште препознати међународно-политички приоритет ове земље? Ако су сви ови спољнополитички стубови приоритет, поставља се питање има ли уопште приоритета?
