Oni koji su se te noći, četvrte od početka NATO agresije, zatekli na sremskim prilazima Beogradu, videli su veliku vatrenu kuglu koja se poput komete kretala kroz oblake prema zapadu. Vizuelni efekat je bio takav da su mnogi pomislili da će pasti na njih, ali se ona srušila u okolini sela Buđanovci.
Bio je 27. mart 1999. godine, 20.42. Kasnije u toku noći objavljeno je da je protivvazduhoplovna odbrana Vojske Jugoslavije oborila američki „nevidljivi” F-117A, na televiziji su prikazani snimci olupine u plamenu. Kasnije se saznalo da je reč o podvigu raketaša iz Trećeg diviziona 250. raketne brigade za protivvazduhoplovna dejstva, kojim je komandovao Zoltan Dani. Uspeh je postignut starom, ali i danas respektabilnom, raketom „neva”, kojom je NATO-u, a posebno Amerikancima, nanet šokantan udarac. To je prvi i jedini F-117A koji je oboren u ratovima koje su vodili, a „nevidljiv” je bio samo u propagandi, radi se o avionima smanjene radarske uočljivosti.
Dani, danas pukovnik u penziji, izjavio je ovih dana za Tanjug da se njegova jedinica unapred pripremala i da je skoro potpuno spremna dočekala bombardovanje. Vojska Jugoslavije je pripremala borbena sredstva, obavila određen nivo mobilizacije, pozvala rezervni sastav, uvežbala borbene radnje do maksimuma i na taj način spremna dočekala rat.
Objasnio je da raketni sistem „neva”, kojim su raspolagali, nije bio toliko mobilan, za prelazak sa jednog vatrenog položaja na drugi vatreni položaj trebalo mu je oko dva i po sata, ali sa dobro obučenom poslugom to je moglo da se svede na kraće vreme, za otprilike sat i po vremena, što je dalo dobre rezultate.
„Sećam se da smo već ujutru negde oko šest sati dobili pripravnost broj jedan i uključili smo naša sredstva za eventualno izvršenje borbenih zadataka, da bi posle negde oko podneva dobili naređenje da isključimo i da se prebacimo na novi položaj. Na taj osnovni položaj u rejonu sela Jakovo ostavili smo makete da izgleda kao da smo još tamo, a mi smo otišli na sledeći vatreni položaj u rejonu sela Šimanovci, i tamo smo radili na prevođenju borbenih položaja”, rekao je Dani.
Oborenim avionom upravljao je američki pilot Dejl Zelko. Uspeo je da se katapultira i padobranom spusti malo dalje od mesta pada letelice. Krio se po okolnim njivama i jarugama, izbegavajući poteru. Tek pred svitanje američki spasilački tim stigao je po njega helikopterima i evakuisao ga u Tuzlu, a odatle u Italiju. Pripadnici tadašnje Vojske Jugoslavije tvrde da je malo falilo da bude zarobljen, na lice mesta su stigli malo posle Amerikanaca, a i nisu imali naoružanje kojim bi efikasno dejstvovali po njima.
„Nevidljivi” F-117A je četiri godine kasnije upotrebljavan u ratu u Iraku i tamo nijedan nije oboren, čime je američko vazduhoplovstvo ponovilo uspeh iz prvog sukoba sa tom zemljom 1991. godine, operacije „Pustinjska oluja”. Nekoliko godina kasnije avion je povučen iz operativne upotrebe, povremeno se koristi u neke probne svrhe, mediji spekulišu da na vežbama simulira dejstvo kineskih savremenih nevidljivih vazduhoplova.
Što se tiče „našeg nevidljivog”, najveći deo olupine je postao eksponat u Muzeju vazduhoplovstva. Lansirna rampa raketa, baš ona sa koje je poletela „neva” koja je prizemljila Zelka, postavljena je kao svedočanstvo istorije uz ulaz u Generalštab Vojske Srbije na Banjici.
Izvor: politika.rs
