U Albaniji ima i danas još dosta naroda koji pamte da su nekad bili Srbi, pa nije tako čest slučaj da imaju i po dva imena i prezimena – jedno albansko, u javnosti, i drugo srpsko, koje koriste u međusobnoj komunikaciji. Tako je Zoran Đoković posato Gezim Gjoga na albanskom, a Kanto Đonović je Kanto Zefaj i tako dalje.
Iako su se albanizovali, srpski jezik, među sobom govore i odazivaju se na srpsko ime. U zvaničnim dokumentaima se navodi albansko ime i nikome ne smeju da pričaju da su Srbi. Još od 1934. do 1990 godine Srbima je bilo zabranjeno gotovo sve.
Srpska imena i prezimena, jezik, vera, kultura i istorija i pravo na školovanje na srpskom jeziku, a većina Srba je poalbanašena iliti albanizovana.
Oni Srbi koji nisu to hteli da prihvate bivali su hapšeni i odvođeni u zatvore. Tu politiku je nastavio albanski predsednik Enver Hodža. Tada sredinom 1930-ih Albaniju je napustilo 10.000 Srba.
Dok je deo albanskog naroda, uživao veća prava na KiM nego njihov ostatak u Albaniji, Srbima su istovremeno menjana imena, vera, jezik i tako su nestajali.
O svemu ovome ostala je samo živ reč koja se prenosi generacijama.
Tako je bilo nekada a kako je danas biti Srbin u Albaniji? To je istražila ekipa emisije "Kvadratura kruga".
Izvor: rts.rs
