Sazidan 1903. godine, po projektu Hermana Bolea, čuvenog
arhitekte češkog porekla, koji ga je sagradio kao luksuznu prizemnu porodičnu
zgradu za boravak kneževske porodice Baltazara Odeskalski.
Od 1927. godine, polovinom ovog raskošnog letnjikovca
gazduje porodica Kovačević iz Velikih Radinaca, koja ga je otkupila od tadašnje
Zagrebačke banke, dok je drugu polovinu dvorca 1945. godine kupio Mirko Bajić
iz Rume. Oni su i sadašnji vlasnici prelepog starog zdanja koje se urušava.
Dvorac je u veoma lošem
stanju i potrebna mu je obimna restauracija. Gligorije Kovačević (72), jedan od
vlasnika zdanja, boravi u njemu povremeno i to leti, kada ima posla u obližnjim
njivama.
– Otac mi je pričao da je moj deda Milovan Kovačević 1927.
godine došao u sukob sa jednim Nemcom u selu Vemen u Mađarskoj, što je bio
glavni razlog da pobegne odatle. Te godine stigao je u ove krajeve i kupio
polovinu dvorca, gde se nastanio i živeo do smrti sa suprugom, mojom bakom
Sarom. Imali su mog oca Milana i tri ćerke – osvežava sećanje Gligorije,
sadašnji vlasnik Višnjevca.
Dvorac ima oko 800 kvadratnih metara površine, pa, iako
orunio, i danas podseća na nekadašnju raskoš knezova. U vreme dok je pripadao
porodici Odeskalski, ovde je bila i kolonija sa dvadeset kuća biroša. Knez
Baltazar, letnjikovac, gospodarske objekte i zemlju, iznajmljivao je porodici
Fajfer iz Rume, koja je ovde držala ergelu sa 11 konja – punokrvnih arapskih
kobila.
Propast Austrougarskog carstva, dovela je porodicu kneževa
Odeskalski do propasti. Iako su od bečkog dvora dobili na dar gotovo ceo Srem,
jer su vojno i novcem pomagali austrijskog cara Leopolda Drugog, u vreme
odbrane ovih krajeva od Turaka, ipak su letnjikovac morali dati kao depozit za
kredite. Kasnije je, zbog duga, Zagrebačka banka odlučila da ga proda i namiri
svoja potraživanja.
Tako je letnjikovac na Višnjevcu, došao u ruke Srbina –
begunca iz Mađarske i rumskih trgovaca.
– Deda je posle kupovine pola dvorca i 20 jutara obradive
zemlje, srušio 20 biroških kuća i namirivao svoj izdatak prodajući taj
građevinski materijal. Danas je nemoguće da letnjikovac obnovimo. On je
građevinski u veoma dobrom stanju, ali, za njegovu obnovu potrebno je mnogo
novca, kojeg nemamo. Prvi problem je što je smešten u ataru, pa se do njega
stiže zemljanim putem. Udaljen je četiri kilometra od Velikih Radinaca, a od
sela Erem, dva. Dvorac nema struju, nema vodu – kaže Kovačević, treći po redu naslednik
letnjikovca.
U blizini objekta nalazi se i stari bunar sa đermom, takođe
građen kad i dvorac, kao i kotobanja za smeštaj kukuruza. Drugi suvlasnik
dvorca, Mirko otkako je 1997. godine otišao u Australiju, niti dolazi, niti se
javlja.
– Mi smo sasvim slučajno pronašli na internetu da je oglasio
svoju polovinu dvorca na prodaju. On traži 150.000 evra. Teško će te pare neko
dati – sumnjičav je Gligorije.
U Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Sremskoj Mitrovici,
napominju da Višnjevac ima status dobra koje uživa prethodnu zaštitu, te da je
objekat – letnjikovac građen u duhu obnove narodnog stila, koji je baštinio
tradiciju seoskog graditeljstva, karakterističnog za prostore Srema i
Slavonije. Rustičan izgled izražen je po korišćenju prirodnih materijala, u
dekorativno rezbarenom drvenom tremu.
Nakon Drugog svetskog rata letnjikovac i 20 jutara obradive
zemlje našli su se na udaru nacionalizacije. Dvorac je u to vreme bio u
vlasništvu Milana Kovačevića i porodice Bajić iz Rume. Dvorac i zemljište su
rešenjem tadašnje vlasti oduzeti 1947. godine, da bi posle silnih sudskih
procesa bio vraćen vlasnicima 1952. godine. Od nacionalizacije do povratka,
prema svedočenjima, tadašnja vlast je u letnjikovcu držala ovce, što je takođe
doprinelo njegovom propadanju.
Izvor: Večernje novosti
