Старијој генерацији љубитеља фудбала Ивица Осим је био „Штраус са Грбавице". За моју генерацију био је тренер Жељезничара у вријеме Видеотона, селектор репрезентације Југославије на Мундијалу у Италији 1990. и посљедњи тренер Партизана док још постоји „велика четворка". Живио је испуњено, дуго и достојно.
Родио се на Ђурђевдан оне године кад је по легенди настала пјесма коју ће прославити исти пјесник и композитор који је написао пјесму „Јер кад остариш". Умро је пет дана уочи свог осамдесет првог рођендана, првог дана мјесеца маја и посљедњег дана мјесеца рамазана, на Празник рада, дан уочи Рамазанског Бајрама.
У вријеме кад је пјесник написао стих „чини ми се да мјесец рамазана почиње", било је у томе – у контексту тадашњег друштвеног поретка у родном граду Горана Бреговића и Ивица Осима – нечега скоро субверзивног. Отуд и наглашен поетски штимунг у утиску лирског субјекта који не зна поуздано, него му се тек чини да „мјесец рамазана почиње".
Тридесетак година касније, кад умире Ивица Осима, цијело Сарајево савршено добро и непогрешиво зна да мјесец рамазана – завршава.
Ивица Осим у дресу Југославије 1968.
Старијој генерацији љубитеља фудбала Ивица Осим је био „Штраус са Грбавице". За моју генерацију био је тренер Жељезничара у вријеме Видеотона, селектор репрезентације Југославије на Мундијалу у Италији 1990. и посљедњи тренер Партизана док још постоји „велика четворка".
Послије је био Штрум из Граца, па су биле понуде из Реал Мадрида које је господски одбацио као нешто превелико за њега, па је био Јапан, па је након што су већ почели здравствени проблеми био човјек који је спасио босанскохерцеговачки репрезентативни фудбал, након чега је ова селекција, под водством Сафета Сушића, једне од икона репрезентације Југославије из његовог вакта, успјела да се пласира на Мундијал у Бразилу 2014.
У вријеме Мундијала у Италији, на београдској телевизији вртио се спот гдје Осимов лик на екрану прати тада популарна пјесма групе Хари Мата Хари „Прстен и златни ланац даће ти Босанац". Ивица Осим је био парадигма Босанца у посљедњим временима кад је то у општем разумијевању било нешто више од пуке завичајне припадности, а није представљало наметање било каквог (над)националног идентитета. Кад је рат почео, ниједан Сарајлија који се није затекао у Сарајеву није толико џентлменски остао вјеран свом граду.
Човјек који је усред рата отпјевао пјесму чији је емотивни врхунац стих о Жељином стадиону, отпјевао је и пјесму како човјеку кад остари нико не куца на врата, ни поток с рибама од сребра, ни младо ждријебе влажна ока, ни јабука у цвату.
Ивица Осим је умро кад јабуке бехарају.
Живио је испуњено, дуго и достојно, оставио за собом хиљаде људи који су га вољели, оставио дјецу, унучар и праунучад.
А опет, како пјесма каже: Помало је тужно.
Извор: rts.rs/Мухарем Баздуљ
