КОПЕНХАГЕН – САД су данас најавиле да ће помоћи у изградњи годишњег фонда вриједног 100 милијарди долара до 2020. године за помоћ сиромашнијим земљама у борби против глобалног отопљења.
Обавезаност Вашингтона ће зависити од тога да ли ће лидери земаља окупљених на самиту УН о климатским промјенама у Копенхагену постићи одржив договор у који ће бити укључена “транспарентност” у праћењу смањења емисија штетних гасова.
Амерички државни секретар Хилари Клинтон нагласила је да ће САД бити посвећене изградњи фонда уколико на разговорима у Копенхагену буде постигнут међународни договор у који ће спадати обавезе за смањење емисија штетних гасова развијених, али и земаља у развоју, финансијска и технолошка помоћ за сиромашније земље и начин да се независно верификује квота смањења емисија гасова које су предузеле све земље.
“Понестаје нам времена. Без споразума биће изгубљена могућност да се покрену значајни ресурси за помоћ земљама у развоју”, рекла је амерички државни секретар на конференцији за новинаре.
Клинтонова је упозорила да се Кина, која је против покушаја да се успостави међународна верификација за смањење штетних гасова и нешто раније је учесницима конференције поручила да вјероватно неће доћи до споразума, мора сагласити са успостављањем надзора како би договор био постигнут.
Према њеним ријечима, међународни споразум био би немогућ “у одсуству транспарентности код друге земље у свијету по обиму емисија штетних гасова – Кине”.
Кина је нешто раније учесницима конференције УН о климатским промјенама у Копенхагену саопштила да не види могућност постизања оптималног договора и да би умјесто споразума требало објавити “неку врсту кратке политичке декларације”.
Данска је јуче саопштила да покушава да поједностави неколико комплексних нацрта споразума како би помогла шефовима држава и влада, који учествују на самиту, да постигну договор.
На конференцији у Копенхагену требало би да буде постигнут договор о новом споразуму за борбу против климатских промјена, који би требало да наслиједи важећи Протокол из Кјота, којем важност истиче 2012. године.
Земље у развоју и развијене државе не могу да пронађу заједнички став о смањењу штетних гасова на који се треба обавезати, а, са друге, помоћи коју би развијене државе требало да дају земљама у развоју у борби са посљедицама глобалног отопљавања.
