БАЊА ЛУКА – Што се тиче архитектуре и иконописа, као умјетник и православни вјерник, увјерен сам да не треба мијењати важећа правила градње и осликавања.
Људи у Цркви траже сигурност и утјеху. Стабилност. Као што бебе не воле промјене, и сретне су само када имају ред у храњењу и спавању, тако и ми вјерници.
Док год живимо у гријеху нисмо дорасли за чврсту него само за "млијечну храну". Било би погрешно да Црква привлачи нове вјернике нудећи динамику и узбуђење. Можда би цркве требале да буду и пуно скромније, него што су то код нас. Да се изграђује душа народа, а не величанствени објекти.
Баш у Васкршњи понедјељак пролазим кроз Паркић и гледам како се гранитом поплочава простор око Храма Христа Спаситеља у изградњи. Наводно је цијена поплочавања 1,5 милиона КМ.
С једне стране ми је јако драго да је Бања Лука добила барем једну нову (мада стилом стару), архитектонски лијепу грађевину, поред свег ругла које је у градском језгру подигнуто задњих неколико деценија.
С друге стране, помислио сам управо на то да СПЦ у Бањалуци још увијек нема школу под својим патронатом (а католици имају), нема ни свој старачки дом, а о болници, факултету и осталом наведеном изгледа не вриједи ни маштати.
Пошто и свештенство, као и наши политичари, долази из народа, разумљиво је да и код неких од њих постоји велика жеља да се успије. Мјерено кубицима и коњима новог Аудија.
Црни
