I 22 godine nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma
institucija Visokoga predstavnika međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini i
dalje je faktor u političkom životu u ovoj balkanskoj zemlji.
Uloga Visokog predstavnika danas je minorna, no u prvim
godinama nakon potpisivanja Okvirnog sporazuma za mir koji je ustavno definisao
posleratnu BiH situacija je bila posve drugačija. Visoki predstavnici tada su
imali, ali i koristili gotovo neograničena ovlašćenja u postavljanju i
smenjivanju lokalnih političara ili donošenju zakona.
Jedan od visokih predstavnika koji je koristio takozvana
Bonska ovlašćenja bio je i Austrijanac Volfgang Petrič. On će bosanskoj
javnosti ostati u sećanju kao visoki predstavnik tokom čijeg mandata se
ostvario povrat predratne imovine kao i većina manjinskih povrataka u BiH. Na
dužnosti visokoga predstavnika bio je od 1999. do 2002. godine kada ga
zamenjuje Britanac Pedi Ešdaun.
Aktivnosti Volfganga Petritča sada su predmet istraživanja
naučnoga projekta „Autokratijom do demokratije. Visoki predstavnik za Bosnu i
Hercegovinu od 1999. do 2002.“ koji će se u narednoj godini sprovoditi na
Katedri za evropske studije na Univerzitetu u Beču.
„Izučavaćemo Petričeve aktivnosti na osnovu korespondencije
s domaćim i međunarodnim akterima, medijskih izveštaja u domaćoj i stranoj
štampi, ali i njegovih ličnih dokumenata i zapisa“, kaže Silvia Nadjivan,
politikollog zadužen za ovaj program.
„Jedna od naših glavnih teza je da je Petrič bez demokratske
legitimacije od strane lokalnog stanovništva radio na uspostavljanju
demokratije, a da istovremeno nije bio doživljavan kao okupator“, ističe Nadjivan.
Nada se da će rezultati tog istraživanja biti od koristi i za trenutna žarišta
u svetu.
Prezentacija projekta „Autokratijom do demokratije“ bila je
povod panel-diskusiji u bečkom Forumu za međunarodni dijalog Bruno Krajski na
kojoj su učestvovali neki od vodećih istoričara i stručnjaka za jugoistočnu
Evropu s nemačkog govornog područja. Analizirajući dosadašnji učinak visokog
predstavnika i međunarodnog intervencionizma u BiH, Mari-Žanin Čalić,
profesorka istorije jugoistočne Evrope na prestižnom minhenskom univerzitetu
Ludvig Maksimilijan, izrazila je sumnju prema čitavoj stvari: „Visoki
predstavnik u BiH vremenom je postao deo problema u ovoj zemlji“, istakla je
renomirana nemačka istoričarka.
„Istorija nas uči da je balkanskim narodima išlo bolje onda
kada su sami iznalazili ješenja za svoje probleme“, istakla je Čalićeva te
dodala da se Dejtonski sporazum, ma kakav on bio, može uspešno primeniti
ukoliko postoji politička volja za to.
Međunarodni intervencionizam stvorio je
u BiH, međutim, kolektivno odsustvo odgovornosti, kritikuje ova istoričarka te
dodaje da je upravo međunarodni intervencionizam od zemalja na prostoru bivše
Jugoslavije stvorio države koje nisu sposobne da same prežive.
Za razliku od nje, Florijan Biber, šef Centra za jugoistočnu
Evropu na Univerzitetu u Gracu, ne dovodi u pitanje svrsishodnost međunarodnih
intervencija, ali istovremeno ukazuje na greške koje su učinjene u BiH.
„Prerano raspisivanje izbora 1996. godine pokazalo je da su
na njima trijumfovale one političke snage koje su i vodile rat jer su upravo te
snage i raspolagale najboljom infrastrukturom za mobilizaciju birača.
Ovo je bila pouka za sva ostala krizna žarišta“, ističe
Biber te navodi za primer Kosovo gde je okončanje sukoba u prvim godinama
pratio snažniji oblik međunarodnog protektorata, a tek onda izbori koji su dali
bolje rezultate.
Biber takođe kritikuje i protivurečnosti u Dejtonskom
sporazumu: na jednoj strani ekskluzivne etničke teritorije kojima je nagrađeno
etničko čišćenje, a s druge strane zahtev međunarodne zajednice za održivim
povratkom manjina.
„Iako se etnički princip organizacije BiH u vreme
potpisivanja Dejtonskog sporazuma nije mogao ignorisati, ova zemlja postala je
mesto na kojem etnička reprezentacija igra preveliku ulogu u svakom segmentu
života“, kritikuje luksemburški politikolog.
Zaključuje da su Dejtonski sporazum, a samim tim i Visoki
predstavnik, u BiH pokušali da stvore demokratsko društvo koje počiva na
konsenzusu kojeg, međutim, među predstavnicima triju naroda u BiH i dalje nema.
Iako se odmah nakon potpisivanja Dejtona verovalo da će
misija Visokog predstavnika trajati kratko, njegova kancelarija u Sarajevu
postoji i danas. „Bosna i Hercegovina danas je zemlja u dubokoj političkoj i
socijalnoj krizi“, konstatuje Vedran Džihić sa Austrijskog instituta za
međunarodnu politiku i jedan od vodećih eksperata za Balkan u Austriji. Džihić apeluje
na Evropsku uniju i međunarodnu zajednicu da pronađu novi pristup za BiH.
„Evropske integracije danas su gotovo mrtvo slovo na papiru.
Velika većina stanovništva u EU je protiv daljeg proširenja Unije“, kaže Džihić
te dodaje da se i pored toga mora naći način da se ponovo ojačaju liberalne
vrednosti u ovom regionu.
„Trenutno na zapadnom Balkanu jačaju autoritarni režimi
poput onoga Aleksandra Vučića u Srbiji“, upozorava Džihić i ističe da su
promene moguće te navodi primer Makedonije gde je autoritarni premijer Gruevski
morao da odstupi otvoriti put za vladu Zorana Zaeva.
Pozitivne promene u BiH moguće su, međutim, samo ukoliko se
EU ponovo konsoliduje i revitalizuje vrednosti na kojima počiva.
„Bez konsolidacije centralne osovine EU Makron-Merkel nije
moguća ni konsolidacija evropske periferije“, poručuje ovaj politikolog.
Izvor: Deutsche Welle
