Hotel „Ambasador” nije nikakva provincijska straćara, već simbol nekadašnjeg sjaja, napretka i moći, nekrunisani kralj socijalističke arhitekture: 16 spratova, vidikovac sa koga pogled puca u nedogled, slavni gosti, poprište mnogih događaja koji su prerasli u legende. Danas on liči na zaboravljenog bokserskog šampiona poispadalih zuba, neobrijanog lica i masne kose.
Kad sam ugledao taj natpis, učinilo mi se da mi neko gumicom briše najlepše slike iz detinjstva. Drage moje Nišlije, nešto se s tim mora uraditi! Predlažem da se ovaj poniženi džin pretvori u muzej žrtava tranzicije. I neka on sam bude glavni eksponat tog muzeja.
Muzejska postavka mora da bude bogata i živopisna, baš kao što je bila bogata i živopisna istorija propadanja ovog kraja, ove zemlje i ovog dela planete.
Evo, neka se na svakom slobodnom mestu u zgradi hotela nađe poneki pano sa prizorima nekadašnje živosti, kao kontrapunkt današnjem mrtvilu: „Dvanaesti februar” i Humska ulica u tri po podne, dupke načičkane ljudima – kraj radnog vremena u Mašinskoj industriji! Pisak lokomotive i krcati voz koji brekće ka Beogradu ili Skoplju, Sarajevu, Istambulu. Na zgradi Ureda reklama za domaće EI televizore. I neka se odmah tu pored dodaju današnje slike gorepomenutog.
Neka se pred našim očima rasprostru prizori razdraganih gostiju radničkih odmarališta, novogodišnjih dočeka, radničkih sportskih igara, Tita koji maše belim šeširom i pet koraka ispred svoje svite gazi svojom ulicom, baš pored „Ambasadora”, sa čijeg balkona se prethodno obratio krcatom trgu. Generacija moje dece će se pred tim panoom zapitati: „Pa gde su mu telohranitelji?” Kako, zar stvarno ne vidite? Ne primećujete ove hiljade ljudi po trotoarima?
Koji gost u vašem i mom gradu neće želeti da vidi ovo: na ogradi terase petnaestog sprata sede bronzane skulpture Bate Živojinovića i Borisa Dvornika, s nogama iznad ponora, baš kako su sedeli u trenucima najveće slave „Filmskih susreta” i ovog hotela. Autor te kompozicije ne sme da bude manje lud od protagonista te legende: neka dva pobratima večno drže čaše uvek pune pravog viskija i neka se oseti i miris tog izliva dobrog ludila, moći i slave. Neka lica obojice budu ozarena, uhvaćena u trenutku kad se upinju da jedan drugom kažu „nešto što izaziva pozor”.
A vi, privatni preduzetnici, gde vam je inicijativa? Uputite javni poziv građanima da vam daju svoje tadašnje razglednice s mora i planina, Pozdrav iz Vrnjačke Banje, Niške Banje i Sokobanje, iz Zagore i Drniša, iz Banata, Bosne, Niša… Pa njima oblepite zidove od temelja do krova. I neka svaka razglednica bude okačena tako da se mogu pročitati poruke. To će vas podsetiti na vaš zid na „Fejsu”, a posetioce voajere će naterati da tumaraju po muzeju dok čuvar po treći put ne oglasi fajront.
Neka u jednoj od sala za stolom, poput Kalče i Sremca, sedi Miljan Miljanić Čiča, koji je doveo Zvezdu na utakmicu s Radničkim. Neka okom umetnika bude uhvaćen u trenutku dok iz svog džepa konobaru daje napojnicu od današnjih brat-bratu hiljadu evra. I neka u domaćinovom blokčiću stoji autogram velikog čoveka.
Neka druga vajarska kompozicija u blagom art-deko maniru prikaže zanosnu Esmu, koja je pesmom i stasom oborila Ričarda Bartona, gosta na „Filmskim susretima”. I neka taj prizor iz prikrajka prati ubilački pogled Elizabet Tejlor.
Ne zaboravimo ni šesnaestogodišnjeg Piksija, koji na petoparcu okreće „ol stars” velike četvorke one stare Juge, ni Radnički u polufinalu Kupa UEFA, ni Dragana Pantelića, koji u deset utakmica brani jednom rukom. Ali ni ono kad baci loptu i pojuri Frfu Mužinića i tako zaradi crveni… Pa kako Knežević, rezervni golman, na klupi skida direktorsko odelo i navlači sportsku opremu, psujući Panti sve po spisku.
Postavimo i spomen-obeležje i izložbu dokumenata o najslavnijem događaju u srpskoj tranzicionoj istoriji: 24. aprila 2015. Pasi poljana je prestala da bude samo Piksijevo rodno mesto: pročula se po najvažnijoj, a najzapuštenijoj ljudskoj vrlini – solidarnosti. Tročlana porodica bez ijednog zaposlenog nije mogla da se izbori s računima za struju i zelenaškim kamatama, pa su zloglasni izvršitelji, sa svom policijskom silom, došli da joj oduzmu kuću i izbace je na ulicu. Panajotovi su spakovali ceo svoj život u dva kamiona i prepustili se sudbini… Ali oni su imali neobične komšije, koje se nisu naslađivale njihovom mukom, već su hrabro stale pred državnu i paradržavnu silu. To je podiglo i medije i ostale meštane. Gandijevski su se oduprli siledžijama, a potom su, zajedno s drugim dobrim ljudima, prikupili novac i otplatili dug.
Ali ko će da napravi ovakav muzej? Država? Pa ona je ovaj veliki grad i ovaj hotel i pretvorila u muzeje. Ako drugačije ne može, onda neka se isprsi neki novobogataš. Pobednici pišu istoriju!
Ne biva, drage moje Nišlije! Okupimo se mi, pozovimo umetnike iz svih krajeva zemlje i susedstva, organizujmo dobrovoljni rad. Svaki eksponat pretočimo u suvenir, oglasimo se na sva zvona, pa će se tako naš miljenik uspraviti, a s njim i mi! Da za promenu jednom i običan svet bude pobednik i napiše koje slovo istorije.
Izvor: Politika
Autor: Srbobran Branković
