Zapitam se da li su, ipak, u pravu oni što odlaze odavde. Da, baš ja se to pitam, a do juče sam govorila da je lako negdje otići i nešto stvoriti, ali budi ovdje toliko uporan i nešto stvori. Govorila sam: – Šta će biti s nama kao narodom ako svi krenu da napuštaju naše kuće?
Ali, gladna usta se ne pitaju to i ne trebaju. Istina je, mnogo nas upisuje fakultete, mnogo ih i završi. Ali, to nije samo problem studenata, nego i nadležnih institucija. Uostalom, zašto nam dozvoljavate da upisujemo nešto što nećemo moći ovdje da radimo?
Do juče je bila priča da nema doktora na birou. Moja drugarica je to završavala, svjesna da su se mnoge stvari promijenile, ali opet s nekom nadom da će za nju negdje biti mjesta da radi ono što voli. Ona je jedna od 167 nezaposlenih ljekara, ona je samo broj u toj priči. Ona nema mamu na nekoj funkciji koja će da je tako progura, ona nema novca da plati posao i kad bi joj to neko tražio. Ona ima samo želju da radi to za šta se školovala i tako pomaže ljudima, ali i privređuje svojoj porodici i sebi. Ja znam da ovim ništa neću postići. Pišem da olakšam sebi, jer i mene muči to. Mora da me muči kada sam je gledala kako noćima ne spava, uči, kako ima nerve da pročita svaki nalaz moje familije i mene, svaki simptom prouči, objasni i tako nam pomogne. Muči me i to, jer mi je ta djevojka skoro izjavila da bi radila i džaba samo da pomaže ljudima i radi to što voli, samo da ima novca.
A najviše voli grane medicine od kojih i muškarci bježe. I onda se pojavi članak u kojem piše da će zaposliti nekoliko najboljih studenata, a za ostale da eto mogu volontirati. Čekajte, ti ljudi su godinama učili, zavisili od novca svojih roditelja, njihovi kući su sebi uskraćivali, jer neka dijete stekne nešto, pomoći će ono nama kasnije. I šta sad? Oni treba da volontiraju i da im to opet sutra ne garantuje posao? Bravo za to što će da zaposle najbolje, ali šta sa drugima? Mene kroz cijelo školovanje uče da ocjena nije mjerilo znanja.
Neko sam ko često posjećuje Klinički centar i znam da su gore ogromne gužve i doktori ne stižu i treba im još doktora. To je očigledno. Svjesna sam i da je situacija teška. Ali kada će biti bolje? Ja ne želim da sutra moja drugarica napusti ovu zemlju jer ona joj ništa ne pruža, a neka druga će joj pružiti posao. Ja ne želim da ode bilo ko odavde. Hajde da zajedno stvorimo nešto!
Nije ovo napad ni na koga, ovo je samo zapis iz moje duše.
Autor: Željka Pavlović
