Дозволите да своју одлуку образложим тиме што ћу Вам изложити како видим постојеће друштвене односе и чему нас они воде.
Према мом мишљењу, од завршетка рата на овамо успостављен је један нездрав систем друштвених односа у коме мала група утицајних појединаца употребљава институције како би од већине становништва изузела ресурсе које значајним дијелом задржава у свом власништву без да су то заслужили стварањем нове вриједности кроз управљање тим ресурсима.
Онда користе те ресурсе, за које су осиромашили грађане, за куповину наклоности истих тих грађана, тиме легитимишући своја дјела. Такве друштвене односе сам илустровао на сљедећи начин:
Наравно, овакви друштвени односи и институције нису непознаница и у другим друштвима. Познати економисти Дарон Асемоглу и Џејмс Робинсон су овакве институције назвали „екстрактивним“ (екстракција – извлачење тј. ради се о институцијама које се користе за извлачење ресурса од већине становништва у корист мале групе људи блиских власти) и процијенили да 3/4 свјетског становништва живи у оваквим друштвима. Оно што разликује ону 1/4 свјетске популације која живи у друштвима високог животног стандарда је тај један фактор да тамо политичари не могу „куповати“ грађане због чега морају да смање своје апетите за узимањем ресурса од њих.
Нажалост, ми спадамо у оних 3/4 свјетске популације гдје, врло често, власт није у функцији грађана већ су грађани у функцији власти.
Такав систем је произвођач сиромаштва за велику већину популације, јер није у стању да продукује радна мјеста, пристојне зарада и уопште задовољавајући животни стандард будући да му то, на крају, и није основна сврха постојања (треба примијетити да у повољном међународном окружењу повремено дође и до неког побољшања економских перформанси – раста запослености, плата итд, али да је одржавање разлике у нивоу развоја између богатих земаља и нас доказ да сам систем није заслужан за то побољшање).
Једини начин да из овога зачараног круга сиромаштва (продајемо гласове јер смо сиромашни – сиромашни смо јер продајемо гласове) изађемо је да престанемо вјеровати како нам политичке партије нешто дају.
Дакле, када купује ваш глас политичке партије вам ништа не дају. Оне вам само враћају мали дио онога што су од вас узеле!
Када вас политичке партије запошљавају оне вам не дају посао. Политичке партије нису у стању да створе нити једно једино радно мјесто. Оне само злоупотребљавају своју позицију да би вас поробиле. И кога би оне могле запослити ако не вас – грађане ове земље? Кога?
Марсовце? Делфине?
Укратко, велика већина чак и оних које су запослите политичке партије би били запослени и без тих партија и још би били боље плаћени, јер би читав систем био просперитетнији.
Због тога увијек имајте на уму да политичким партијама ништа не дугујете и да сте слободни да подржавате било коју од њих у складу са вашим убјеђењима!
На крају најважније питање. Да ли је могућ другачији систем друштвених односа?
Наравно да јесте. Ако вам је у то тешко повјеровати довољно је да провирите у дворишта наших сусједа Аустрије, Њемачке, итд. и увјерите се сами!
У тамошњим системима важан је сваки грађанин, а „истакнути људи“ нису они који узимају и задржавају, већ они који стварају и друштву дају. Тамо власт није начин богаћења, већ вид службе друштву којим се баве већ остварени појединци. Код њих је акценат јавне пажње и дјеловања на производњи, извозу, на отварању радних мјеста и животном стандарду, а код нас на потрошњи и увозу.
Не морамо и сигурно нећемо одмах бити Њемачка, али ако престанемо бирати најгоре међу нама за одговорне функције (част изузецима јер се и до сада дешавало да понеки образован и честит човјек буде изабран), с временом ће ствари почети да се поправљају и приближићемо се животном стандарду развијених земаља.
Дакле, драги моји суграђани, разлог зашто сам одлучио да се кандидујем је што одбијам да вјерујем да је све изгубљено и да се ништа не може промијенити у овом нашем друштву, јер је шачица „важних људи“ одлучивала и даље одлучује ко ће управљати нашим животима.
Дјелује као парола и помало наивно, али је истина. Права моћ је у нашим рукама. Само се не требамо бојати да је употријебимо!
Поштовани суграђани, на крају и ријеч-двије конкретно о мојој кандидатури.
Познајем немали број подједнако образованих, али и искуснијих и мудријих наших суграђана који би били бољи кандидати од мене за ту позицију, а мени лично позиција начелника општине Пале никада није била интересантна као циљ у каријери. Нажалост, не видим спремност нити једног од њих да се кандидује због чега осјећам обавезу према својој и вашој дјеци да покушам нешто промијенити у средини у којој са породицом живим.
Тренутно радим на свом програму. Рад на том документу ће потрајати, али већ сада могу да вас информишем да ми је намјера да највећи дио своје енергије усмјерим на питање економије – како отворити већи број квалитетних радних мјеста на нашим Палама. Ако изградимо снажну економију лакше ћемо ријешити сва друга питања.
Иако би то требало да се подразумијева желим да нагласим и да ћу се трудити да у својим јавним наступима током кампање поштујем друге кандидате и да не уносим немире и подјеле међу грађане.
Срдачно ваш,
Проф. др Марко Ђого
Извор: katera.news
