Непријатељску силу су дочекали припадници невесињске и билећке бригаде.
Офанзиви је претходила операција “Липањска зора”. Том приликом је српско становништво протјерано из долине Неретве. Послије тога, 8. новембра 1992. године на Митровдан здружене хрватске и муслиманске снаге су кренуле у даље нападе на невесињску бригаду. Циљ им је био да заузму цијелу Херцеговину.
Напад је почео рано ујутру 8. новембра. Прво је почела снажна артиљеријска паљба коју је пратио јуриш пјешадије. Главнина напада је ишла преко села Врањевићи, гдје су положаје држали билећки добровољци војводе Рада Радовића.
На почетку, велики губици су изостали због нешто лошије попуњености линија услијед празновања Митровдана. Убрзо после тога на првој линији су ускоро почели да се појављују борци који су долазили непосредно са прославе крсне славе. Поред њих, ту су били и старци, жене, дјеца, „сви који су могли да држе пушку” или помогну на неки други начин. Рањеници су бјежали из болнице да би бранили свој град и народ.
Војска Републике Српске је успјела да задржи положаје и тиме оствари значајну побједу. Ово је била једна од посљедњих заједничких акција хрватских и муслиманских снага, који су почетком 1993. почели отворени међусобни сукоб који је, уз мање прекиде, трајао до краја рата.
Мостарско-невесињско ратиште је остало једно од најжешћих ратишта у рату у БиХ. Због великог простора и релативно малог броја бораца на обје стране, често је долазило до “пробијања” линије и враћања исте.
Сталне тензије су ескалирале новим жестоким нападом тзв. АБиХ, тачно двије године касније, познатим као Друга митровданска офанзива.
Према неким подацима, у Митровданској офанзиви српске снаге су располагале са свега 5.000 војника, од чега је 42 погинуо и 750 рањено. С друге стране, хрватско-муслиманске снаге имале су чак 40.000 војника, од којих је 580 погинуло и 1.300 рањено.
Извор: novosti.rs
