Održavamo panično neka klimava prijateljstva, krijući sopstvenu slabost i
strah da ostanemo sami. Najveći broj naših prijateljstava su neka vrsta
bednog sporazuma sa savešću, bekstvo od samoće.
Kako samo zavidim prijateljstvima starim pedeset godina! Koliko je samo
bilo potrebno ljubavi, strpljenja, mirenja sa greškama, pristajanja na
slabost; koliko lukavstva da se godinama krade vreme od posla, od
ambicija, od porodice i poslepodnevnog sna – koliko mnogo razumevanja da
se održi ta slabašna, krhka biljka prijateljstva između dva starca što
se duže od jednog ljudskog veka nalaze u „Mažestiku“, u podne, posle
svih dobrih i loših godina! Dva starca u „Mažestiku“, u podne – dva
preko noći ostarela dečaka što poznaju neke samo njima znane prolaze
kroz zabranjene kapije kojih više nema, rupe u tarabi, i tajanstvene
tunele u iščezlim vrtovima, sada posle svega i druže se svakoga dana u
podne: jedanput kafu plaća jedan, drugi put – drugi. Zanimljivo, za kraj
nekog prijateljstva uvek okrivljujemo druge, nikad sebe.
Retko ko od nas pomisli za sebe da ima možda tešku narav ili sklonost ka
novim prijateljstvima. Što se mene tiče, stari prijatelji su mi prave
dragocenosti u životu. Naravno, kao i ostali, sklapam nova poznanstva
ali više od svega čuvam prijateljstva sa onima koji me pamte dok sam još
imao tamnu kosu i bio sklon ludorijama.“
Izvor: srbiubih.com
