Међу жртвама су 34 жене, просјечне старости 57 година и троје дјеце до 12 година, као и 65 добровољаца са простора Србије и БиХ који су дошли на Равне Котаре да заједно са домицилним Србима бране њихова вјековна огњишта.
Од укупног броја жртава, до сада је расвијетљена судбина 337 лица, док се на евиденцији несталих води још 11, од чега шест цивила, међу којима су три жене.
У збјеговима је у наредних неколико мјесеци умрло још 165 лица, углавном старије популације.
Агресија је почела 22. јануара 1993. године и била је трећа по реду агресија Хрватске на заштићено подручје УН, у чије чланство је примљена двије године раније.
У наредних неколико дана хрватске оружане снаге су успјеле да заузму неколико десетина километара квадратних на Равним Котарима, укључујући аеродром Земуник и неколико висова на Велебиту, те да преузму контролу над браном и хидроелектраном Перућа.
У овој агресији највише су страдала српска села Ислам Грчки, Кашић и Смоковић, као и етнички мјешовита села Мурвица, Црно, Земуник Горњи, Пољица и Ислам Латински.
Срби из тих села су побијени, прогнани или одведени у затворе и логоре, а њихова богата имања опљачкана, опустошена и уништена.
Културни споменици, гробља и цркве су девастирани, оскрнављени или порушени, међу којима и Двори Јанковић Стојана у Исламу Грчком са црквицом Светог Георгија /освештана 1675. године/ у којој је сахрањен познати књижевник Владан Десница, Црква Светог Георгија у Смоковићу /освештана 1567. године/ и те Црква Светог Илије у Кашићу /освештана 1872. године/.
Са овог подручја протјерано је више од 10.000 Срба, који су се раселили широм свијета.
Један од тежих злочина десио се већ првог дана агресије на превоју Мали Алан на Велебиту, у непосредној близини осматрачнице УНПРОФОР-а, када су припадници хрватске специјалне полиције из засједе убили и масакрирали 22 припадника СВК с подручја Грачаца.
Овај масакр починили су припадници Петог вода из састава "Алфе", којим је командовао Милијан Бркић звани Васо, донедавни замјеник предсједника ХДЗ-а и потпредсједник Хрватског сабора у претходном сазиву.
Операцију "Масленица" су планирали и извели Јанко Бобетко, Анте Готовина, Анте Росо, Мирко Норац и Младен Маркач, уз знање и одобрење тадашњег предсједника државе и врховног команданта оружаних снага Фрање Туђмана, а који су већ тада били или су накнадно унапријеђени у чинове генерала.
У вријеме ове агресије начелник артиљерије сектора "Велебит" био је Албанац са Косова и Метохије и бивши официр ЈНА Агим Чеку од чијих граната је, усљед неселективног гранатирања по дубини подручја општина Бенковац и Обровац, и страдало највише цивила.
Он је касније на Космету обављао дужности команданта терористичке ОВК и Косовског заштитног корпуса, а од 2006. до 2008 био и премијер.
Иако је агресија извршена на заштићену зону УН и пред очима многобројних припадника УНПРОФОР-а, до сада, ни пред међународним ни пред домаћим судовима, нико није процесуиран за злочине над Србима.
Према службеном попису становништва у Хрватској из 1991. године, у Кашићу је живјело укупно 765 житеља, од тога 99 одсто Срба, у Смоковићу 1.029, од тога 96 одсто Срба и Исламу Грчком 1.139 становника од којих 87 одсто Срба.
Према попису становништва у Хрватској из 2021. године, у Кашићу је живјело 69, у Смоковићу 162 и у Исламу Грчком 150 житеља, без ознаке националне припадности.
Извор: srna.rs
