Čime se ponosi moj gazda i ostali njegovi sugrađani, Srbi? Zašto toliko dižu glave i s naduvenom gordošću i prezrenjem gledaju na moj rod?… Ponose se otadžbinom, ponose se time što im je milostiva sudbina dodelila da se rode ovde u Srbiji.
Pa i mene je majka otelila ovde u Srbiji, i ne samo da je ovo otadžbina moja i oca moga, već su i moji stari, kao i njihovi, svi zajedno prešli u ove krajeve još iz stare slovenske postojbine. Pa niko od nas volova ne osećaše ponos zbog toga, već smo se mi uvek ponosili time koji više tereta uz brdo može povući, a nijedan vo do danas ne reče nekom švapskom volu: "Šta ti hoćeš, ja sam srpsko vo, moja je otadžbina ponosna zemlja Srbija, tu su se otelili svi moji stari, tu su, u ovoj zemlji, i grobovi predaka mojih!" Bože, sačuvaj, time se mi nikad nismo ponosili, to nam ni na um nije padalo, a eto se oni i time ponose. Čudni ljudi!
… Ponose se svetlom prošlošću. Imaju Kosovo Polje, kosovsku bitku. Čudna čuda, pa zar i moji stari nisu još i tada vukli vojsci hranu i ratne potrebe; da nas nije bilo, taj bi posao morali raditi sami ljudi. Imaju ustanak na Turke. To je velika, plemenita stvar, ali ko je tu bio?
Zar su dizali ustanak ovi naduveni šupljoglavci što se ovako, ne radeći nista, šepure pored mene s ponosom, kao da je to njihova zasluga. Eto da uzmemo za primer mog gazdu. I on se ponosi i hvališe ustankom, a naročito time što je njegov praded, kao redak junak, poginuo u ratu za oslobođenje. Pa zar je to njegova zasluga? Njegov praded je imao prava da se ponosi, ali on ne; njegov je praded poginuo da bi moj gazda, kao njegov potomak, mogao biti slobodan. I on je slobodan, ali šta radi u toj slobodi? Ukrade vrljike, sedne i on na kola, pa ja vučem i njega i vrljike, a on na kolima spava.
Sad je prodao vrljike, pije rakiju, ne radi ništa, i ponosi se svetlom prošlošću. A koliko je u ustanku mojih starih poklano da se borci hrane, pa zar nisu i moji stari, u to vreme, vukli ratne potrebe, topove, hranu, džebonu, pa nama ipak ne pada na um da se kitimo njihovim zaslugama, jer mi se nismo izmenili, mi i danas vršimo svoju dužnost kaogod i naši stari što su je savesno i trpeljivo vršili.
Ponose se patnjama svojih predaka, petstogodišnjim robovanjem. Moj rod pati otkad postoji; patimo i mi i dandanji i robujemo, pa mi to nikad ne udarismo na velika zvona. Kažu, Turci ih mučili, klali, udarali na kolje, pa i moje su stare klali i Srbi i Turci, pekli, i na kakve nas još muke nisu udarali.
Ponose se verom, a ne veruju ni u šta. Šta sam ja kriv, i moj rod, što nas ne primaju u hrišćanstvo?… Ja nisam nikoga ubio, nikog ogovorio, nikom ništa nisam ukrao, nisam nikog otpustio iz državne službe ni kriva ni dužna, nisam napravio deficit u državnoj kasi, nisam lažno bankrotirao, nisam nikoga okivao i hapsio nevine ljude, nisam oklevetao svoje drugove, nisam izneverio svoje volovsko načelo, nisam lažno svedočio, nisam nikad bio ministar, i činio zla zemlji, a sem toga što nisam zla činio, činim dobra i onima koji meni zlo čine…
Pa ipak, niko ne priznaje te naše zasluge za otadžbinu…
To je, dakle: ponose se slobodom i građanskim pravima. O tome moram ozbiljno razmisliti. Misli, misli, ali ne ide nikako. U čemu su ta njihova prava? Ako im policija naredi da glasaju, oni glasaju, a to toliko mogli bismo i mi muknuti: "Zaaa!" A ako im ne naredi, ne smeju da glasaju ni da se mešaju u politiku, isto kao mi. Trpe i oni hapsu i udarce, često ni krivi ni dužni. Mi bar riknemo i mahnemo repom, a oni ni toliko građanske kuraži nemaju…
