Siniša Davidović

(К)ашиковање са бирачима

У нека, сада већ давна доба, народу је за његов правилан избор обећавана златна кашика.


 

Обећавали су је тадашњи комесари, којима је одговарало да што више народа звецка оружјем противу отмичара и домаћих издајника.

Наравно да је данас све то увелико промијењено.

Данашње изборне масе овога пута на ону најобичнију кашику успјешно навлаче разни к`о месари  и изборни комесари за културно-забавни рад са народом.

Знају они да сит гладноме не вјерује, али и да гладан ситоме воли да укаже повјерење, па макар и „на кашичицу“,  али само нека буде колико треба.

Знају они да и изборна љубав долази преко стомака, па макар због тога и послије леђа страдала.

А док је леђа, биће и самара.

Знају они и да је народ насамарен оним идејама о зарђалим кашикама, и да због тога данас преферира оне сјајне, ростфрајне,  којима  се има и шта „заитити“ на предизборним Ивковим славама.

А изборни ручак обичан има ред свој логичан: пар говора за предјело, затим супа, ондак сарма са још пар реченица, те на крају печеница.

И мало ситних колача као замјена за хљеб свагдашњи.

А уз све то шега и зајебанција на рачун оних који нису позвани, којима звијезда вечери и вечере на крају и отпјева оно легендарно „ о не, не,не,не, не долази“...

Увјеривши се у успјех овога рецепта, храњења српског рода су се прихватили и сви остали који су досадашњег вршиоца ове дужности, Бога правде, у садејству са потоњима истјерали из химне својих храњеника.

И зато на све стране исто... микрофонске жице брује, наш нам вођа наручује.

И зато куд год ових дана кренеш, чује се одјек кашика под чадором страначкијем,хеј,хај,хој...

И зато у шта год се ових дана забленеш, а оно тамо овце блеју, кашике звекећу...звец,звец...

Ма, прави „Октоберфест“ на наш начин.

Но, када се већ четвртог октобра рефлектори и музика погасе, неко ће морати да се „изује“ за рачун.

Неко ће, можда и идуће четири четири године провести го и бос, без икакве потребе за кашиком за ципеле.

Неко ће спознати да од (к)ашика лијека нема.

А можда и коначно прораде булдожерске кашике на рузмарину, сњеговима и шаши којима су прекривене трасе обећаних путева.

Ко би га знао... никоме се памет не може кашиком у главу улити.

Међутим, оно са чиме се сви можемо сложити јесте наша заједничка жеља да убудуће нико своје проблеме не ријешава „кашикаром“.

 

 

(такође без помоћи лектора, усљед преоптерећености особља)

Komentari
Twitter
Anketa

Za koga ćete navijati u baražu za Evropsko prvenstvo u fudbalu: BiH ili Ukrajinu?

Rezultati ankete
Blog