Raković

Земљотрес наш, насушни

Недавни земљотрес у Бањој Луци узнемирио је грађане, али је такође био повод преиспитивању грађевинске праксе која је на дјелу последњих петнаестак година.


Стручњаци кажу да већина стамбених објеката не одговара стандардима сеизмичке градње и да би могуће штете, у случају разорног земљотреса, биле несагледиве.

И заиста, нема ниједног инвеститора који би могао да покаже атест сеизмичког испитивања новоизграђеног објекта. У новембру сам слушао експерта, доктора грађевине из Србије који је на сличну тему говорио поводом разорног земљотреса у Краљеву. Његова тврдња је да сеизмички стандарди градње који су прописани у СФРЈ седамдесетих година прошлог вијека, у потпуности одговарају степену заштите који очекујемо, јер су рађени на основу искустава Скопског и Бањолучког земљотреса који су за собом оставили огромне материјалне штете и људске жртве, иако њихов интензитет не оправдава такав степен пустошења.

С друге стране, имао сам прилике да чујем представника грађевинске „мафије“ који је мртав хладан изјавио да су ти исти сеизмички стандарди застарјели и да у томе лежи разлог зашто их нико не поштује. Елем, зашто поштовати превазиђене ствари, без одговора на питање шта је алтернативно примјењено.

Ово излажем да бих указао на врх леденог бријега који, у крајњој инстанци, указује на сву бескрупулозност „модерних“ инвеститора и дерикожа у нашем друштву. Када томе додамо и остале факторе, које ћу радо побројати, видимо да нас овако високо организовано друштво ставља, као грађане, у ропски положај.

Сви смо се, не једном, подсмјехнули соц-реализму наше стамбене градње у социјализму, а сада свједочимо процвату ретро стила коме соц-реализам није ни до кољена.

Лоше пројектовани станови, изостанак стандарда за површине простора у стану, максимизација изграђене површине на датој парцели (као да смо у Њујорку), лоше извођење радова... постали су дио уобичајене праксе и дио велике обмане.

Сво то смеће се при томе уваљује за папрену цијену квадратног метра која нема покриће ни у чему другоме, него у биједи система и у одсуству сваке организоване акције.

Грађанима, који у ствари јесу једини инвеститори, се нуде стамбени кредити под овим или оним условима, а све се своди на то да, без обзира на износ камате, грађанин-инвеститор трајно губи.

За стан од 50 квадратних метара у Бањој Луци треба да плаћате мјесечну рату од 670 КМ, док исти можете да изнајмите за мјесечну кирију од 600 КМ, потпуно намјештен и све са гаражом. Ово је јасан индикатор неоправдане цијене станова, нерационалног начина финансирања стамбене градње и владавине хаоса на тржишту.

И тако, грађанин, који једини има квалитет у руци, готовину, размјеном за стан добија оно што није хтио, полусловно рјешење, из кога се у случају потребе, не може ни извући. Али, зато може да плати порез на некретнине и ренту за грађевинско земљиште.

Истовремено, грађевинска индустрија је на издисају и наравно тражи рјешења за своје веће запошљавање. И заиста, чудно је да у дјелатности која нам није непозната, која није ракетна наука, ствари шкрипе до катастрофалних размјера. Колико год ово изгледало запетљано рјешења је лако наћи, уколико смо спремни да пођемо од основних поставки и поставимо у центар пажње онога око кога би све требало да се врти - грађанина покорног.

Још у 19. вијеку, у јеку индустријске револуције која је изазвала помјерање становништва ка градовима, мудри послодавци (сурови капиталисти) су схватили да је у њиховом најбољем интересу да се позабаве проблемом стамбеног обезбјеђења своје, најамне радне снаге. Нису то препустили „невидљивој руци тржишта“, већ су на организован и прихватљив начин почели да рјешавају ове проблеме. Из стољетне праксе формирано је тржиште стамбене изградње које има јаке протагонисте. Стамбене задруге, стамбене штедионице оснивале су се од стране гранских или територијалних синдиката уз подршку локалних власти. Оно што их чини различитим од ИРБ-а јесте чињеница да су на основу кумулираних финансисјких учешћа својих чланова дјеловали као инвеститори. То опет значи да су прописали и стандарде становања за своје чланове у складу са њиховим могућностима, али и жељама и да су били у могућности да остваре свој програм у цјелини.

Такве организације постоје и данас и успјешно дјелују, али не и код нас гдје постоји насушна потреба за успјешним рјешавањем стамбених проблема огромног броја грађана ове земље.

Та се позиција (одсуства) брани наводно либералним ставом према тржишту и вјером у слободно тржиште, али је занимљиво да тржишна пасивизација оних који финансирају овај каламбур може уопште да се уклопи у слику „слободног“ тржишта. Прије би се могло рећи да се ради о монополском понашању.

Зашто у нашем друштву нема иницијатива за адекватно стамбено збрињавање властитих запослених и код оних послодаваца који имају изражену потребу за рјешавање овог проблема (Електропривреда, Телеком, државна администрација, школство, здравство итд.) остаје необјашњиво!?

Можда је једино објашњење одсуство било какве осјетљивости на стварност и одсуство воље за рјешавање стварних проблема овог друштва. А и грађевинска индустрија би ваљда добила полет?

Да не заборавим напомену с почетка. Мали земљотрес је опомена, али велики може бити трагедија.

Komentari
Twitter
Anketa

Da li biste prije radili u javnom preduzeću za 1000 KM ili u privatnoj firmi za 1500 KM?

Rezultati ankete
Blog