Vesela

Ријечима, ал’ у главу!

Знамо да се љубав, смијех, хероизам, пријатељство и све постојеће емоције које посједујемо као људска бића могу изазвати ријечима. Међутим, ако се ове емоције могу изазвати ријечима, какве емоције се могу изазвати ријечима супротног значења? И како то утиче на нас?


Моћ ријечи је већ довољно научно доказана тако да се већ сада зна да само ако чујемо реченицу у којој се спомињу старије особе можемо почети спорије ходати. Нека истраживања су показала да љубазне ријечи поправљају расположење, повећавају самопоуздање, расположење и смањују напетост.

Наравно, не утичу све ријечи на све људе подједнако. То већ зависи од појединца. Неки ће псовку доживјети као увреду и повући се, док је то некима, ипак, као рећи: Добар дан. Ја од таквих бјежим мада знам да има и оних који у томе уживају, али то је мањина.

И тако, док наука открива све начине на које ријечи дјелују на наше понашање све више је оних који ријечи користе како би манипулисали другима. Сада имамо и бројне агенције које организују обуке током којих вас уче како да се боље изразите, како да привучете пажњу на оно што говорите, шта да обучете да би вас боље прихватили, како рукама да машете да би ваше ријечи имале јачи ефекат, како да користите титуле које имате да вас више поштују, итд.

Ево, ја сам недавно добила обавјештење о одржавању обуке из, можете замислити, неуролингивстичког програмиранња. Неуро, па још и лингвистичко! А све како бих искористила своје „интуитивне способности у пракси у циљу што бољег комуницирања“. Пословног, наравно.

Иако знам да је у посљедњих стотињак година много тога објашњено из области понашања људи, комуницирања у друштву и психологији уопште, питам се да ли било коме заиста треба допустити да користи познавање начина на који мој мозак ради да би утицао на мене? И то још, често, без мога знања. Ех, како сам примјетила да се у овој држави, ентитету, граду, мјесту или, ако баш хоћете, насеобини, осјећам све јадније и јадније (а нема везе са материјалном ситуацијом) ја сам се потрудила да сазнам како то све функционише. Та игра са ријечима.

„Уби ме прејака ријеч“

За ову пјесму сте вјероватно некада чули. „Уби ме прејака ријеч“. Може ли ријеч убити? Како то ријеч убија?

На то питање одговор су покушали (и успјели) наћи на Институту за психологију при Универзитету Фридрих Шилер-Јена (Fridrih-Shiller Jena) у Њемачкој и то прије пар мјесеци. Ово је прво истраживање те врсте до сада урађено. Тим истраживача под вођством професора Томаса Вајса је урадио експериментално истраживање користећи функционалну магнетну резонанцу (надам се да наш министар здравља неће из овога извући идеју за још један пројекат!). Учесници експеримента су били добровољци који су били изложени слушању три врсте ријечи: позитивних, неутралних и негативних тј. ријечи повезаних са болом. Истраживачи су водили рачуна да ријечи повезане са описом болова не буду ријечи које се користе у свакодневном разговору Њемаца.

Резултати истраживања су показали да неке ријечи могу активирати центар за бол у нашем мозгу. „Чим чујемо ријечи као што су „мучење“, „замор“ или „помор“ у нашем мозгу се активирају дијелови који обрађују бол повезану са тим ријечима“, објаснио је професор Вајс. Значи, те ријечи не само да изазивају нелагоду или нерасположење већ проузрокују осјећај боли као да се та бол у том моменту и наноси особи. Наравно, у моменту када нас нешто боли ми не можемо рационално размишљати ни о чему другоме осим о томе како да нас бол прође. На моје питање да ли то значи да стална изложеност пријетњама, сценама насиља, рата и сличним негативним сликама и ријечима може онеспособити особу да нормално функционише (онај синдром куване жабе) професор Вајс је одговорио: „Иако нисам специјалиста за ту област мислим да јесте тако. У стручној јавности се воде дебате о утицају сцена рата, пријетњи и насиља на друштво али вам тренутно не могу дати научно верификован и прецизан одговор на то.“

Можете замислити шта се тек дешава када су те ријечи попраћене и сликом?

„Свакога дана у сваком погледу све више напредујем“

Ја нећу чекати одговор на ово питање. Мени доста. Више не гледам вијести и не купујем штампу. Не гледам више ни преносе сахрана, комеморација нити ратне филмове. А, како ће многи питати: а, шта је рјешење? одмах да кажем да рјешење постоји. Угасите ТВ. Бјежите од свакога ко кука, пријети, препричава константно историјске покоље, болести других људи, најављује катаклизме и остале пропасти – од свих оних који вас након разговора са вама оставе као исцијеђену крпу. Бјежите и од оних који вас стално са озбиљним изразом лица, као да сав терет свијета почива баш на њиховим раменима и као да су баш они ти који ће пронаћи „коначно рјешење“, а обично су у тамно плавим одијелима (тамно плава боја доказано дјелује депримирајуће док црна асоцира на тишину а често и смрт). И покушајте запамтити да:

„Често се смијати и много вољети; задобити поштовање интелигентних људи, и наклоност дјеце; заслужити одоброавање поштених критичара; издржати издају лажних пријатеља; цијенити љепоту; наћи најбоље у другима; давати себе; оставити иза себе љепши свијет без обзира да ли је то кроз здраво дијете, уређен врт или побољшане друштвене услове; играти се и смијати са ентузијазмом и пјевати са усхићењем; знати да је бар још један живот лакше дисао због тога што сте ви живјели.... то значи – успјети.“ (Ралф Валдо Емерсон)

Ах, да! Политичаре ставите на „ignore“... све док се не почну смијати и облачити у наранџасте, свијетло зелене или жуте боје.

<object width="610" height="350" data="http://www.youtube.com/v/wS53zuf_X10" type="application/x-shockwave-flash"><param name="data" value="http://www.youtube.com/v/wS53zuf_X10" /></object></p>

Komentari
Twitter
Anketa

Колико вјерујете полицији Републике Српске?

Rezultati ankete
Blog