Dragan Čavić

Додик лако заборавља, али још лакше вријеђа

У једним дневним новинама објављен је интервју са Милорадом Додиком, под насловом „Зауставићемо терор међународне заједнице“, а са поднасловом „Чавић и Иванић против свог народа“, у којем је Додик изјавио сљедеће:


„Драган Чавић, бивши предсједник РС, гласао је против референдума српског народа, а посланици странке Младена Иванића били су уздржани. Сви други српски посланици, чак и из опозиционих странака, били су за референдум. То најбоље говори да Чавић и Иванић нису уз свој народ, него да поступају по диктату и за интересе оних који су против српског народа.“

Као бивши Предсједник РС, како ме назива Додик, али и као садашњи народни посланик у Народној скупштини РС, принуђен сам да реагујем на овакве изјаве.

Додик може да фасцинира оне који му слијепо вјерују, а ја у такве не спадам.

Жалосно је када предсједник Републике Српске лаже, што је и по ко зна који пут учинио, али је још жалосније што се његова лаж далеко чује, а права истина готово уопште не чује, јер је његов режим затворио сва уста која говоре истину, а отворио само она која говоре неистину.

Није истина да сам гласао против референдума, него сам био уздржан, као и посланици ПДП-а.

Заједно са Додиком и осталим представницима српских парламентарних странака учествовао сам у усаглашавању укупно 29 закључака за које смо сви гласали, а у вези са питањима статуса и рада Суда и Тужилаштва БиХ, а посебно по питању неправедних суђења Србима у случајевима пресуда за ратне злочине.

Додик је предложио сљедеће референдумско питање за које су гласали посланици СНСД, ДНС, СП, СДС и НДС:

ДА ЛИ ПОДРЖАВАТЕ НАМЕТНУТЕ ЗАКОНЕ ОД СТРАНЕ ВИСОКОГ ПРЕДСТАВНИКА МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ У БИХ, ПОСЕБНО О СУДУ И ТУЖИЛАШТВУ БИХ, И ЊИХОВУ НЕУСТАВНУ ВЕРИФИКАЦИЈУ У ПАРЛАМЕНТАРНОЈ СКУПШТИНИ БИХ?

Уопште није гласао посланик СРС РС јер је напустио сједницу, а два посланика ДП и 5 присутних посланика ПДП су били уздржани.

Био сам уздржан из сљедећих разлога:

  1. Референдумским питањем су обухваћени само закони које је наметао Високи представник, а не и одлуке о бројним неправедним смјенама недужних људи, јер Додик не жели да се грађани изјасне против смјена његових дојучерашњих политичких противника, што је селективно и срамотно.
  2. Додик референдумским питањем жели да народ суспендује, како каже, „неуставну верификацију наметнутих закона у Парламентарној скупштини БиХ“, а ту неуставну верификацију, у свим случајевима (више од 80 пута у посљедњих 8 година), укључујући и законе о суду и тужилаштву БиХ, извршили су управо посланици његовог СНСД-а, чиме своју погрешну политику жели да амнестира одлуком народа на референдуму, а то је могао и сам учинити без референдума, одлуком Народне скупштине у којој има већину, али за коју нема храбрости, јер је вјероватно свјестан озбиљних посљедица по Републику Српску.
  3. Наглашавање Суда и Тужилаштва БиХ у референдумском питању је најмање мотивисано због лошег рада Одјељења за ратне злочине, а у суштини је резултат личног сукоба Додика са овим институцијама. Тај исти суд и тужилаштво за њега нису били спорни и неуставно инсталисани претходних година, када су у њима вођени политички процеси против његових политичких противника: Мирка Шаровића, Младена Иванића, Момчила Мандића, Милорада Говедарице, Гојка Кличковића и Милована (Цицка) Бјелице.

Нека се неко сјети, или нађе доказ да је Додик у времену када су вођени процеси против наведених особа игдје изјавио како су Суд и Тужилаштво БиХ неуставно инсталисани.

Зато се референдумско питање и не односи на смјењене и прогоњене.

Закон о Суду БиХ није пао са неба, а Додик не жели да се зна права истина његовог учешћа у легализацији овог наметнутог закона,али и свих других, а она је сљедећа:

  • Нацрт Закона о државном суду БиХ направила је Венецијанска комисија Парламентарне скупштине савјета Европе и датиран је на 16.06.2000. године.
  • Током 2000. године формирана је радна група коју су сачињавали ОХР, министар за цивилне послове и комуникације Савјета министара БиХ и министри правде РС и Федерације БиХ. Тада је Савјетом министара још предсједавао Спасоје Тушевљак из СДС, а Милорад Додик из СНСД је био предсједник Владе РС. Високи представник био је Волфганг Петрич.
  • Радна група је 5.10.2000. године утврдила Нацрт закона о суду БиХ, на начин да је Нацрт Венецијанске комисије прилагодила правном оквиру и условима специфичним за БиХ (а не Уставу БиХ).
  • Савјет министара БиХ је одбио да предложи овај закон као и Парламентарна скупштина БиХ због противљења представника СДС и није дошло до усвајања Нацрта овог закона.
  • Петрич је овај закон наметнуо 12. новембра 2000. године у непромјењеном тексту како га је усвојила радна група, у чијој изради је учествовала тадашња Влада РС са Додиком на челу.
  • Посланици СДС у Народној скупштини РС, њих 25, су 23. марта 2001. године на основу члана 6/3.а Устава БиХ поднијели Уставном суду БиХ захтјев за оцјену уставности овог закона.
  • 28.09.2001. године Уставни суд БиХ је одржао јавну расправу о захтјеву посланика СДС, а ставове подносилаца захтјева опунемоћено је образлагао проф. др. Радомир Лукић.
  • Уставни суд је оспорио да је наметнути Закон о суду БиХ неуставан, гласовима судија Бошњака (Касим Бегић и Азра Омерагић) и странаца(Ханс Данелиус, Луи Фаворе и Жозеф Марко). Против су биле судије Срби (Сњежана Савић и Витомир Поповић) и Хрвати(Звонко Миљко и Мирко Зовко).
  • Закон је ступио на снагу објављивањем у Службеном гласнику БиХ бр.29/00, 30.11.2000. године.
  • Дом народа Парламентарне скупштине БиХ на сједници одржаној 25.06.2002. године изјаснио се о наметнутом Петричевом Закону о Суду БиХ и усвојио га са 11 гласова за, од 12 присутних делегата.
  • За овај Закон гласали су сви посланици бирани у Федерацији БиХ, а подржали су га и сљедећи посланици бирани из РС: Никола Шпири (тада ПДП), Драгутин Родић (ДНС), Драгутин Илић (СПРС) и Горан Турјачанин (СНСД).
  • Иако је посланик СДС, Момчило Новаковић, напустио сједницу не желећи да гласа за наметнути закон, приједлог је усвојен јер није искориштен механизам ентитетске блокаде (било је потребно да 4 посланика буду против да би закон био оборен).
  • У БиХ је тада на власти била Алијанса за промјене коју је предводила СДП БиХ уз подршку СНСД, а љубав између ове двије странке је цвјетала.
  • Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ на сједници одржаној 03.07.2002. године изјаснио се о наметнутом Петричевом Закону о Суду БиХ и усвојио га са 31 гласова подршке.
  • За овај Закон гласали су сви посланици бирани у Федерацији БиХ, а подржали су га и сљедећи посланици бирани из РС: Бранислав Лолић(СНС), Тихомир Глигорић (тада СПРС), Жељко Мирјанић (СНСД), Абдулрахман Малкић (СДА), Неџад Шашиваревић (СБиХ) и Драги Станимировић (СДП).
  • Иако су сједницу напустили сви посланици СДС у знак неподржавања закона којег су сматрали нелегалним (Мирко Бањац, Милош Јовановић, Љубомир Ковачевић, Мирко Мијатовић, Зоран Спасојевић и Момир Тошић), а посланици ПДП (Бранко Докић и Душан Стокић) били уздржани, Закон о суду БиХ је усвојен јер није искориштен механизам ентитетске блокаде (да би Закон био оборен требало је да десет посланика бираних у РС буду против, што се није десило јер су три наведена посланика Србина из РС поступили другачије од осталих 8 српских посланика).

Дакле, СНСД је тада, 2000. године, заједно са Волфгангом Петричем учествовао у изради Закона о Суду БиХ, а у сљедећем сазиву Парламента БиХ, тачније 2002. године, СНСД је наметнути Петричев Закон о Суду БиХ и легализовао гласајући за њега у идентичном тексту како га је Петрич наметнуо, заједно са посланицима Лагумџијине ”Алијансе за промјене”, иако су добро знали да су српски чланови Уставног суда БиХ остали принципијелни до краја, у мишљењу да је овај Закон неуставан, и због тога су гласали против њега у Уставном суду БиХ у септембру 2001. године.

Тада је за Додика тај Закон био уставан, а данас позива народ да референдумом потврди да је тај исти Закон неуставан.

Каква иронија. Додик је у ствари позвао грађане да референдумом потврде да је његова политика и улога у усвајању наметнутих закона од стране Високог представника била неуставна, јер су посланици СНСД у Парламенту БиХ изгласали све наметнуте законе од стране Високих представника и тиме их легализовали (преко 80 закона у посљедњих осам година).

И на крају, морам одговорити Милораду Додику на политички и људски некоректну квалификацију, али и увреду, да сам „против свог народа“.

Никада нисам био против свог народа, али након свих увреда које ми је изрекао, са ове дистанце ипак признајем да сам у једном случају био против свог народа, и то у јануару 2006. године - онда када сам Додику, вршећи дужност предсједника Републике Српске, дао мандат да постане предсједник Владе РС и тиме му несвјесно омогућио да приватизује и Републику Српску и њене уставне институције, али нажалост, и цијели народ, и да Републику Српску претвори у његово породично предузеће.

Komentari
Twitter
Anketa

Na šta najviše trošite novac?

Rezultati ankete
Blog