Dragan Čavić

Економска криза у РС под утицајем глобалне економске кризе

У јануару 2009. године тадашња Влада РС припремила је програм изласка из кризе која је узрокована глобалним економским поремећајима. Иако нисам био политички активан, тада сам, због професионалног интересовања потрошио много времена и проучио цијели овај пакет тзв. мјера и написао анализу.


Колико сам био у праву или у криву, са дистанце од више од двије године закључите сами.

(*С обзиром да је анализа мало опширнија, редакција Фронтала је донијела одлуку да је објави у наставцима - сваки четврти дан по један дио.)

Први дио

Влада РС је предложила материјал под називом „Мјере за ублажавање негативних ефеката свјетске економске кризе“. Уопштено гледајући, овај материјал представља каталог жеља наврат на нос сачињених од чиновника владе по службеној дужности. Без икаквог систематичног приступа.

Ово је типичан примјер и образац рада ове владе, без концепције, без циља и без знања.

Жалосно је да је рецимо уводни дио овог материјала у ствари преписан и „преведен“ на ијекавицу документ Оквирни програм мјера Владе Србије, а остали дијелови су без икаквог реда послагани изводи из разних ранијих материјала владе.

Уз то, овај материјал представља у правом смислу збирку више пута поновљених наводних мјера, које се не могу ухватити ни за главу ни за реп.

Очигледно је да су министри по секторима добили задатак од премијера да напишу шта треба урадити, а онда су они то дали својим чиновницима који су опет натрабуњали свега и свачега. Онда је неко добио задатак да све ово обједини у један материјал, а тај који је то радио није се потрудио чак ни да избаци понављања, већ је користећи технологију рада Ворд офис документа употријебио команде копи и пејст, и налијепио један конгломерат свега и свачега што се може назвати само једном ријечју: ИМПРОВИЗАЦИЈА.

Ово што сте ви из владе направили представља ДЕКЛАРАЦИЈУ, а не МЈЕРЕ.

Анализа дијела мјера које предлаже влада

Да би се са озбиљношћу пришло мјерама за ублажавање кризе потребно је прије свега извршити процјену како ће се криза испољити на разне секторе.

Сви програми које су сачињавале владе земаља погођених економском кризом прво садрже процјену ефеката на:

  • Финансијски сектор (потенцијали и ликвидност пословног банкарства и осигурања)
  • Реални сектор (динамизација производње добара и услуга)
  • Становништво (незапослени и пензионери, дужници по стамбеним хипотекарним кредитима, мјере здравствене заштите и мјере за унапређење образовног система)
  • Државу (санирање и уравнотежење буџета свих јавних тијела из цијелог буџетског система)

Ти програми углавном су до краја квантификовани у смислу:

  • Ко ће и колико бити погођен кризом
  • Ко помаже
  • Колико помаже
  • На који начин помаже
  • Које услове трба испунити онај ко тражи помоћ
  • Која су средства расположива за интервенције
  • Колика су та средства

У свим програмима посебна пажња се полаже на њихову оперативност и сериозност у праћењу.

Будући да ни један од ових елемената није заступљен у овом програму, већ се у ствари он представља као неки каталог могућности, без икакве квантификације и лоцирања ефеката кризе, на основу којег ће бити сачињен акциони план, који ће бити праћен квартално - суштински овај програм дјелује неозбиљно, немарно и декларативно.

Сав овај материјал који треба да послужи као основ за израду акционог плана, а онда када тај план буде урађен треба да се прати квартално, је у ствари куповина времена.

Много тога може се рећи о овом плану мјера, углавном негативно, уз посебан осврт на неке мјере које треба да послуже као покриће за сумњиве и штетне пословне операције привилегованих страначких структура блиских властима.

Економска криза у свијету, посебно у развијеним земљама са врло либералном регулаторном улогом државе, изазвала је велику неликвидност (недостатак новца) у банкарском сектору и сектору осигурања. Неликвидност банака проузроковала је смањење пласмана банака у привреду како у инвестиције тако и у обртни капитал, што је изазвало смањење привредне активности у реалном економском сектору. Све ово заједно довело је до масовног отпуштања радника. Тиме је дошло до општег пада тражње на највећим тржиштима свијета, а пад тражње на највећим тржиштима свијета (САД, Европа, Јапан) покренули су лавину привредних рецесија широм свијета јер су драматично смањене наруџбе роба и услуга у земљама које имају највећу потрошњу а тиме и увоз.

Банке су до те мјере уздрмане да су многе преко ноћи дошле на руб провалије, а страх од рецесије произвео је повећање захтјева депонената за повлачење средстава (штедња или депозити) што је утицало на драстично смањење пласмана банака, тако да је смањен обим банкарских сервиса према фирмама али и грађанима свугдје у свијету.

Зато су прве интервенције државног новца у САД као и у Еврозони биле усмјерене у велике банке и агенције осигурања посебно хипотекарних кредита за станоградњу, да би се спријечио општи банкарски колапс који би за собом повукао сву привреду, односно реални сектор.

У суштини, капитализам као глобални поредак у свијету, дошао је у кризу коју до сада није искусио.

Сав капитализам почива на основној и једноставној логици, ваља само она привредна активност која доноси профит, а профит постоји само ако постоји раст, а простор за раст је неограничен, па је и вријеме капитализма као поретка друштва такође неограничен. Ако нема раста, за капитализам се отвара суштинско питање може ли опстати. А деси ли се да раста нема, чак се дешава и пад.

Кључни принцип либералног капитализма лежи у отвореном тржишту које регулише конкуренција, са приватном својином као основом успјеха и са државом која се не мијеша у тржиште, нити се бави профит пословима, већ представља регулатора који доноси и спроводи законе. Држава успоставља власт слободним изборним процесима на бази политичког плурализма, који је опет нека врста тржишта са конкуренцијом у којој они који побједе добијају извршну и законодавну власт на одређено вријеме - до сљедећих избора.

Државни интервенционизам у привредне активности директним инпутима био је незамислив до ове кризе. Државне резерве никада нису кориштене у капитализму до сада за интервенције у рецимо банкама које су потпуно приватне. Какве логике има да паре пореских обвезника, дакле грађана, иду за спашавање приватних компанија!? Логика је једноставна, држава нема алтернативе, јер ако не интервенише, долази до банкрота и затварања ових компанија, а тиме и до незапослености коју не може апсорбовати тржиште.

Пропаст компанија које производе или се баве услугама у реалном сектору је мање опасна од пропасти банкарског система. Пропаст банкарског система је истовремено и пропаст цијелог реалног сектора, јер банке сервисирају све, па када пропадну повлаче за собом и комитенте.

Држава са незапосленима и биједом огромне већине не може дуго опстати, изузев уколико се не влада силом мањине над већином, односно уколико је држава апсолутистичка и репресивна, а не демократска и стимулативна.

Криза је глобална, и највише су њоме погођене оне државе које су глобално увезане у економске токове.

На економском форуму у Давосу бивши предсједник САД једноставним ријечима описао је стање данашње економије САД и Европе када је рекао: ”Прво требамо преживјети ову кризу а након тога морамо се вратити традиционалној економији”.

Многи економски аналитичари виде крај виртуелне економије, коју су креирале банке и берзе и индуковале кризу глобалних размјера. Без реалне економије није могуће градити реалан свијет. Виртуелна економија креира виртуелан свијет.

Гдје смо ми?

Komentari
Twitter
Anketa

Da li razmišljate o odlasku iz BiH u narednih godinu dana?

Rezultati ankete
Blog