Milko Grmuša

Бетерлук грађана Републике Српске који генеришу систем са истим својствима

Мој покојни деда је људе који су готовани и љенчуге називао бетерима. И говорио је како такви, прије или послије, раскуће све што имају и нужно пропадну. Такође, није био превише тужан због њихове судбине, јер то је била њихова одлука. А, с друге стране, такви и заслужују да пропадну.


У Републици Српској је од око милион и по људи запослено њих 240.000, судећи према званичним подацима. Грађане Републике Српске највише занима како да добију посао у јавној управи и банкарском сектору, кажу упућени, а ја им ту вјерујем 150%. У времену снажне економске кризе у посљедњих годину дана Република Српска је запослила нове раднике у јавној управи, па их сада укупно има 22.880, што је за 0,4% више него у истом периоду прошле године. А у ову бројку не улазе они многобројни готовани који новац из буџета добијају по основу чланства у управним одборима јавних предузећа, на име фиктивних уговора о дјелу, савјетничких синекура итд. Кад саберете све те људе, а причамо о различитим нивоима, од локалног, преко ребубличког, до нивоа БиХ, те кад ту додамо и оне који новац примају од политичких странака, а које се опет финансирају из буџета, сигурно да добијамо вишеструко већу цифру.

При стопи незапослености од 37% било би за очекивати да људи чине све да пронађу било какав посао, те да тако прехране своје породице. Али, код нас ствари не иду логичним током. Код нас незапослени имају посебне жеље при одабиру запослења, те им углавном не пада на памет да конкуришу тамо гдје се кичма. Ево шта каже Ранко Милић, предсједник Удружења послодаваца Републике Српске:

Највећа тражња за запослењем у Републици Српској је у администрацији и банкарству, гдје се на конкурсе за попуну радних мјеста пошаље од 100 до 1.000 захтјева, док становници РС за радна мјеста у привреди готово да и не конкуришу. У привреди су тешки услови рада и ниска примања, па становници углавном избјегавају да се запосле у привреди.

Дакле, људи овде траже начина да дођу до леба без мотике. И ту се не треба превише ишчуђавати, јер нисмо само ми спрецифични по томе што имамо људе који би да зараде а да не раде. Међутим, код нас су карактеристичне двије ствари:

  • код нас је далеко мања стопа оних са предузетничким духом, који желе да ризикују, креирају, односно-да буду слободни. Овај феномен понајбоље објашњава зашто смо склони ауторитарним системима
  • наш систем нема рјешење за овакав дисбаланс-умјесто да дестимулише огромну потражњу на тржишту рада за запослењем које се финансира из буџета, односно да ограничи примања запослених у јавној управи на 75% просјечне плате у привреди (за исти стручни ниво), он ствари додатно погоршава, јер без било какве економске логике редовно повећава примања оних који новац примају из буџета, без било каквог интереса за оне који тај буџет реално пуне. Тиме систем, заправо, на најсигурнији начин, истина постепено, уништава сам себе

Подаци су егзактни и неумољиви: просјечна плата у Републици Српској је 800 КМ. Просјечна плата запослених у привреди креће се између 550 и 650 КМ. А просјечна плата запослених у јавној управи износи 1.059 КМ. У Републици Српској, умјесто да просјечна плата у јавној управи износи максимално 75% просјечне плате у привреди, а што би било нормално, имамо ситуацију да је плата у јавном сектору 75% већа од плате у привреди.

И ту долазимо до сржи проблема привреде Републике Српске и нашег укупног система: ми дестимулишемо рад, знање, креативност и визију, а подстичемо јавашлук, демагогију, конформизам. Бетерлук. То је наша системска грешка. И зато нам је како нам је.

У једном таквом друштву логично је да све одумире и ту нема простора неком чуђењу, а свака патетика је јефтина и лажна. Шта ту има да се приговара политичарима кад су они у длаку исти каква је и већина људи овде. Не само да их ти људи бирају, они их траже управо такве какви ови јесу. Они траже себи сличне, који ће да просипају празне приче, а да при том никад неће мјењати суштину. Јер, ајде да коначно будемо реални-постоји разлог зашто смо ми свјетски феномени због тога што нам транзиција траје дуже од двије деценије, а да још није заправо нити почела-ми не желимо да се она до краја деси. Ми не желимо да стварамо систем у којем ће жесток и поштен рад бити основа свега. Ми не волимо, не, ми мрзимо рад. И зато нам треба систем који ће, како год се он звао, увијек бити такав да се не напреже превише.

Зато смо на путу уништења. Питање које у посљедње вријеме себи често постављам јесте: а зашто је то уништење уопште и лоша ствар?

(Нову колумну Милке Грмуше, као и остале текстове можете прочитати на његовом блогу)

Komentari
Twitter
Anketa

Po vašoj procjeni koliko će vam trebati novca da bi spremili djecu u školu?

Rezultati ankete
Blog