Milko Grmuša

Недостатак предузетничког духа као основни проблем нашег друштва

Најновија статистика која јасно указује да је у Србији 17% запослених ангажовано у привреди, док је преко 30% њих запослено у јавном сектору најбоље илуструје системски проблем у на овим просторима. Иако се та статистика односи на Србију, ништа другачије није нити у Републици Српској.


Наиме, два су основна узрока оваквој скандалозној диспропорцији (примјера ради, у средње развијеним европским државама број запослених у привреди креће се од 38 до 44%). Један се односи на хроничну неусклађеност образовне политике с тржиштем рада и потребама производње, односно привреде, док је суштина другог узрока у томе да политичке партије путем запошљавања својих кадровика у јавној управи настоје да осигурају себи што више моћи, и то тако што ће у потпуности контролисати систем, државу и друштво. Због тога на дјелу имамо ситуацију да се ништа није промјенило од времена Тита и Кардеља, те да је код нас транзиција само мртво слово на папиру, те да се она заправо своди на просту замјену једних личности на власти другима, без да се мјењају суштински друштвени односи.

Да грађани у Републици Српској имају изражен предузетнички дух стање у нашем друштву било би кудикамо другачије. Наиме, у том случају било би могуће изградити једну снажну средњу предузетничку класу, која би, с једне стране, била противтежа јачању бирократске касте, односно њеној иманентној потреби да „подржави“ друштво и привреду, док би, с друге стране, она била противтежа и тајкунима који настоје да читаву државу просто ставе под своју пуну контролу, при чему друштвени ресурси постају њихово власништво. Заправо, ми смо данас свједоци чињенице да на овим просторима имамо чудовишну симбиозу крупног капитала, који је најчешће настао као резултат сумњиве, да не кажем отворено криминалне приватизације државних предузећа и имовине, и политике која се код нас искључиво своди на то да политички лидери буду у пуној функцији заштите интереса тајкуна који их финансирају.

Та два кључна фактора, путем својих инструмената бирократије, правосуђа и медија у потпуности контролишу државу, друштво, привреду и грађане.

Због тога ми на дјелу и даље имамо тоталитаризам pair excellance, гдје су грађани подређени државној олигархији. Људи виде ко је овде господар живота и смрти, виде ко је згрнуо новац, те почињу да се буне против „капиталиста“. Ово је веома опасна замка, јер је поента да они који данас располажу са највише новца у Српској нису заиста предузетници, већ просто тајкуни који су мимо тржишне логике и одговорног и ефикасног пословања дошли до огромног иметка. Ми не смијемо себи дозволити да њих поистовјетимо с тржиштем и капитализмом-то, једноставно, није истина. У питању су државни тајкуни, не предузетници.

Ипак, људи у том смислу често праве грешку те се од таквих типова окрећу демагошким, харизматичним политичарима, који им обећавају да ће ове прве послати у затворе, а заправо их ти први и инсталирају и контролишу. Стога, стално се вртимо у круг, јер је потпуно свеједно кога подржавате-главног тајкуна или главног политичара - то вам је једно те исто.

Потребна је зато промјена концепције: да, Република Српска треба слободно тржиште, и да, ми требамо очајнички предузетнике - али оне праве, који су направили својим радом и визијом добре резултате. Ти људи требају да буду наша елита, која ће заједно са здравом образовном, културном и научном елитом креирати укупни друштвени амбијент заснован на другачијим вриједносним премисама. Образовна политика мора бити усклађена са тржиштем, просто зато јер је то нормално и логично. На таквим стварима једино могу инсистирати они предузетници који покушавају да нађу своје мјесто под сунцем на тржишту. Таквих је данас код нас, нажалост, веома мало. То је та средња предузетничка класа која нам недостаје. Али, ње ипак има, иако је слаба. Основни задатак друштва мора бити афирмација тог средњег предузетништва, које не само да потом вуче привреду напријед, него и, логично, формира свој политички репрезент. Јер, ми смо данас свједоци и те чињенице да у Републици Српској не постоји политичка партија која заиста штити интересе средњег предузетништва. Наше странке се фокусирају на социјално угрожену масу (јер она чини већински дио бирачког тијела), односно на тајкуне (који располажу већином богатства у држави), док их средњи предузетници не интересују.

Стога, као резултат тога, ми данас немамо ону друштвену снагу која би се залагала за принципе слободног тржишта, смањење државног утицаја на привреду, мање пореско оптерећење привредника, поједностављење управних процедура у пословним активностима и слично. Постоји тај зачарани круг политике, тајкуна и масе, гдје свима на неки начин одговара овакво тренутно стање. Политичарима јер остварују своје личне и страначке интересе без превише труда, тајкунима јер контролишу друштвене ресурсе, а маси зато што не мора превише да мисли и брине о себи, будући да има снажног патрона у виду државе, партије или вође.

Стога, ми морамо бити потпуно искрени према себи. Стање у нашем друштву посљедица је одлука које као заједница и појединци доносимо. Већина људи овдје продукује систем у којем 17% грађана нешто заиста и ствара, док сви остали то троше. И зато не треба да чуди чињеница да нам пропада Фонд ПИО, да борци имају све мање накнаде, да је социјални сектор уопште у потпуном расулу, да држава мора да узима кредит како би платила службеника у јавној управи. Заправо, једино треба да нас чуди што већ све није потпуно пропало. Ми морамо себи да признамо да толеришемо систем сигурне пропасти. Нема нити једног озбиљнијег фактора у друштву, а веома је мало и појединаца, који се залажу за озбиљне и системске промјене. Прича да је потребна проста замјена власти, да треба поштеније трошити новац, да треба мјењати спољну политику-није небитна, али је, ипак, само прича. Све су то ствари које могу или не морају да припомогну читавом процесу, али оне не чине суштину самог позитивног процеса. А тај се своди на промјену амбијента, што значи да фатална симбиоза тајкуни-политика-маса више не смије да контролише ово друштво ако желимо да не будемо уништени. Привреда мора бити постављена на здраве темеље, грађани морају бити суочени са елементарном логиком да само својим радом и знањем могу себи да осигурају бољу будућност, да то нико неће учинити сем њих самих, док политика мора бити у функцији обезбјеђења услова за несметано функционисање слободног тржишта.

Ово је рјешење, све остало су празне приче.

Komentari
Twitter
Anketa

Kada bi imali dovoljno novca za kupovinu novog automobila, koji automobil biste kupili?

Rezultati ankete
Blog