Milko Grmuša

Шта ћемо са Косовом?

Ријеч је о једном од оних питања кад не требате правити неки посебан увод у односну тему.


Сви смо добро упознати са проблематиком Косова и Метохије. У питању је проблем који превазилази саму Србију: сви Срби, гдје год да живе, живо осјећају тај проблем. Као и Албанци. Као и све државе и народи у регији-питање Косова и Метохије мање или више директно утиче на милионе људи који живе у овом дијелу Европе, као и на српску и албанску дијаспору у цијелом свијету.

У овом тексту нећу се бавити набрајањем чињеница које показују како се овај проблем историјски развијао. Сви смо с тим упознати у већој или мањој мјери. Треба само рећи да, бар што се Срба тиче, историја и традиција представљају један од фактора који додатно утичу на комплексност цијеле ове приче. Покушаћу да у редовима који слиједе изложим неко своје виђење и став по односном питању.

Прије свега, желим да нагласим да Србија данас нема проблем само са Косовом. Неки од оних који себе воле да назову "српским патриотама" сад би ускликнули и казали "наравно, сад Косово, а сутра нам припремају проблеме у Војводини, Рашкој и гдје год могу, све док се не сведемо само на београдски пашалук". Ни то није поента на коју желим да укажем. Суштина је у сљедећем:

Нема било какве реалне потребе да нас други уништавају и своде нас на било шта. Дешава нам се да је цијела Србија данас заправо Косово, али не у смислу често декламоване патриотске пароле, већ у смислу да у цијелој Србији, укључујући и оно што зовемо "београдским пашалуком", Срба има-све мање и мање. Годишње у Србији нестаје по један град величине Књажевца. Ако се тај морбидни процес настави истом динамиком, а ништа не указује да се неће и убрзати, у Србији ће за двадесет година бити 200.000 људи мање него данас. Дакле, за двадесет година у Србији неће бити једног Ниша, за педесетак година нестаће и Нови Сад. У Србији живи више старијих од 65 година, него млађих од 15 година. Према томе, Србија је потпуно косовизирана: Срба нестаје у цијелој Србији, све мање их је и у самом Београду, који само упумпава вјештачки људе са стране, који ту немају егзистенцију, вриједносно и културно су дезорјентисани и постају дио безличне, апатичне масе.

Дакле, то је основни проблем, а од тога сви окрећемо главу. Не требају нама Албанци, Американци, Енглези, Хрвати или било ко други за непријатеља: ми сами од себе нестајемо. Нестаје нас у цијелој Србији како нас је прије нестајало на Косову. Сами Албанци, да су мало паметнији, не би се уопште одвајали од Србије-за педесет година би доминирали цијелом Србијом, не само Косовом.

Ми не желимо да се суочимо са истином. Земља је од онога који је на њој. Суштински, Срби су изгубили Косово онда кад су продали земљу тамо Албанцима, те потом отишли да живе у централну Србију и Београд. На исти начин су Срби прије стотину година суштински завладали Босном и Херцеговином. Наиме, за вријеме Аустро-Угарске било је дозвољено да се прометује некретнинама и земљиштем, што није био случај док је Босна била у склопу Отоманске империје. Срби су у то вријеме били кметови, зависни сељаци, обрађивачи султанове земље, док су за вријеме аустро-угарске управе добили могућност не само да користе, него и да располажу са земљом коју су обрађивали. У то доба Срби у Босни су схватали да је новац покретач свијета, те су буквално куповали своју културну аутономију у склопу Аустро-Угарске. А културна аутономија, као и могућност слободног привређивања, јесте основ сваког суверенитета и државности. Јер, ако немате вриједности, ако немате идентитет и ако немате новац-џаба вам сва друга формална и папирната права. Ви тад немате ништа.

Исту ствар је схватао и неписмени Милош Обреновић. Он је независност Србије и њену територију буквално куповао од Турака. Као што већ напоменух, исту ствар су схватали и Срби у Босни за вријеме управе Беча, кад су постали катастарски власници преко двије трећине земље у Босни и Херцеговини. Иако је то незгодно признати, исто су схватили и Албанци: они су Косово такође буквално купили, као што су исто тако купили и међународну подршку, при чему су схватили оно што и Милош и Срби у Босни прије сто година: не петљај се у игре великих, буди стрпљив и помало али стално развијај себе.

ШТА ЈЕ РЈЕШЕЊЕ?

Прво, дакле, морамо погледати истини у очи и признати да имамо далеко већи проблем од самог Косова. Све је у проблему и све је на столу. Ми тренутно нестајемо свуда гдје живимо. Кад то себи признамо, кад схватимо да губимо сваких четрдесет година једно Косово (око милион и по људи) сами од себе, без да нам други то отимају, мораћемо да схватимо и да само промјена вриједности и тактике може да нас спасе од дефинитивног уништења.

То практично значи да морамо ствари да поправљамо од основног нивоа-породице. Тренутно смо потпуно фокусирани на себе, на свој его. Нисмо спремни да гледамо дугорочно, тражимо само задовољење краткорочног хедонистичког интереса. Споро се одлучујемо за формирање породице, а кад то и учинимо-то радимо кљакаво, дјецу нам одгаја улица а не ми, лажемо се у својим кућама. Болесно нам је основно ткиво, стога не чуди што је читав организам у проблему.

Вриједносна консолидација значи, према томе, да смо одговорнији према себи, својима и према другима. Да више радимо. Да више учимо. Да смо скромнији. Да смо честитији. Да своје не дамо, а туђе нећемо. Да поштујемо друге. Да поштујемо старије. Заправо, она значи да само поштујемо оно што смо прије поштовали, и што сматрамо за одредницу свог идентитета. Јер, пазите, невјероватан парадокс је у питању: ми нападамо друге што, како мислимо, они угрожавају наш идентитет, а ми смо сами напустили тај свој идентитет и вриједности које су га сачињавале. Причамо ту нешто како нас мрзе зато што смо православци, а ми сами појма немамо о православљу, не идемо у цркву, не поштујемо Божје заповјести, просто-нисмо вјерујући људи.

Дакле, морамо рехабилитовати своје вриједности, а вриједносна консолидација јесте кључни предуслов националне и државне консолидације. Држава чији су грађани вриједни, одговорни и поштени има економију која је у стању да омогући тим грађанима и њиховим породицама пристојан животни стандард. Такав стандард омогућује им да се, прије свега, лично еманципују, да се усавршавају, уче, проширују видике. Да постану конкурентнији на глобалном тржишту идеја, знања и рада. Таква држава постаје уважена, јер зна шта хоће.

Кад се вриједносно и економски консолидују, Србија и Срби уопште имаће сасвим другачију и политичку перспективу. Заправо, имаће перспективу, то је кључни моменат, пошто је сад немају. Кад у Србији на годишњем нивоу буде један град више, а не мање, тад ћемо моћи размишљати и о реинтеграцији Косова и Метохије.

А од те реинтеграције не треба никад одустати. Срби и Србија немају разлога да било кад прихвате и признају независност Косова. Прича о некаквим вајним евро-интеграцијама депласирана је и смјешна уколико немамо вољу да се заиста мјењамо. Па шта ви мислите, да ће нас неко други поправљати умјесто нас самих? Тај филм нећете гледати. Ми морамо да се усавршавамо и да се поправљамо, а глобалне интеграције, које јесу природне, неће нас прегазити само уколико се претходно припремимо за исте. Ми не требамо и не можемо остати мимо свијета, али неће бити "нас" уколико не осигурамо себи претходно перспективу.

Политички естаблишмент прича о Европи. То су потпуне будалаштине-ти људи нису учинили ништа поводом оних питања која чине есенцију вриједности на којима почива ЕУ: нису и не желе да изврше стварну реституцију, не желе да се одрекну и осуде насљеђе тоталитарног система који нас је уништио у прошлости, не пада им на памет да успоставе слободно тржиште, већ су својим тајкунима и партијама дозволили да буду господари живота и смрти. И онда се неко чуди зашто их нико у свијету не узима озбиљно. Такве битанге и преваранте нико и неће никад узимати за озбиљно.

Не треба, стога, чекати да политички естаблишмент нешто уради. То су импотентни кретени. Свако треба да учини то да поправи себе, а да се потом, из једне нове елите, креира систем који ће бити у стању да реализује легитимне националне и државне интересе. Пут за то већ је описан.

Питање је само да ли ћете кренути тим путем.

Komentari
Twitter
Anketa

Po vašoj procjeni koliko će vam trebati novca da bi spremili djecu u školu?

Rezultati ankete
Blog