Srđan Puhalo

Параноидна епска Бесједа или копи-пејст публицистика

Поштовни читаоци,

Пред вама је нова књига Милана Љепојевића о свему и свачему. Иако је ову књигу тешко сврстати у неки жанр, вјерујемо да ће на сајмовима књига у Београду и Загребу опет бити најпродаванија. Наравно, неће бити читана као његова предходна књига, јер је Додик изостављен из наслова.


Приказ књиге ћемо почети са пар „генијалних“ запажања:

У првом пасусу Увода каже се „Човјек као свјесно биће једини има способност и вјештину говора. Настанком писмености ријечи су почеле да се записују. Сам значај писања најадекватније се изражава у девизи да `ријечи лете, а записано остаје`. Написано остаје, а ненаписано се углавном заборавља и нестаје. Језик и писање омогућавају да људи међусобно разговарају и комуницирају.“

У посљедњем пасусу Увода каже се „Слободно информисање путем јавних медија и ниво развоја демократског друштва међусобно су повезани и у двосмјерној су узрочно-посљедичној вези. Нема `слободе штампе` без демократије нити демократије без `слободе штампе`.“

Шта рећи након овог?

Објашњење појмова који требају да помогну читаоцу око разумијевања писања о медијима су такође интересантни.

На примјер на страници 18. Љепојевић закључује „Значај информација за напредак свакога друштва од изузетног је значаја, јер оне леже у основи свих одлука – државних, политичких, војних, стручних.“

Већ послије првих 50. страна постаје вам јасно да је Љепојевић ову књигу “писао”, као ретроспективу напада на Додика, али уз помоћ само двије нарадбе на рачунару копи и пејст. Такав стил писања аутора сврстава у једног од првих постмодерниста у Републици Српској.

Књига има четири поглавља, а у оквиру сваког поглавља имате живописне наслове као што су: Курве, Копилан, Моћници, Манипулатори, Атентат, Промашај и сл. Логику којом се ова поглавља поређана, ја нисам успио разумјети, али вјерујем да би квантна физика дала адекватно објашњење.

У књизи се појевљује велики број живописних ликова који су стереотипно описани и са предвидљивим понашањем. „Силе мрака“ предводи Силајџић, а слиједе га Церић, Хаџиомеровић, Васковић, Ешдаун, Иванић, Чавић, Ценићка, Транспаренси Интернешнел и многи други. Док је на челу „витезове свјетла“, сасвим очекивано, Додик са СНСД-овцима.

Као што сам раније рекао књигу је тешко сврстати у било који жанр, али на основу описа ликова и самог заплета можемо рећи да је аутор створио нови публицистички правац, као што је то учинио и са прошлом књигом, који можемо назвати Параноидна епска Бесједа.

На крају књиге постоји и закључак, који је према ријечима самог аутора потпуно непотребан, јер нас је затрпао са толико аргумената, да је сваком нормалном СНСД-овцу све јасно. Љепојевић обожава Андрића, јер и у овој и у прошлој књизи, у непотребним закључцима, налазимо исти цитат „Босна је земља мржње и страха“.

Поштовани читаоче, ако те мој приказ књиге заинтригирао и ако си пожелио да је прочиташ, не мораш је куповати. Имаш је на линку .

 

ПС. Књига има 358 страна и писана је латиницом (иако на страни 315. аутор анализира употребу ћирилице у медијима), ваљда због тржишта у Федерацији БиХ и Хрватској. Посебно треба истаћи храброст др Ненада Новаковића, који је био рецензент овог писанија.

ППС. Не могу а да не примјетим да је у односу на прошлу „најпродаванију“ књигу, Љепојевић промјенио издавача. Мислите о томе!

Komentari
Twitter
Anketa

Kada bi imali dovoljno novca za kupovinu novog automobila, koji automobil biste kupili?

Rezultati ankete
Blog