Milko Grmuša

Милорад Додик симбол тоталитаризма у РС

Милорад Додик јуче је рекао да "наш интерес морамо подредити интересима колективитета, а не личним, јер напросто не можемо имати успјеха ако нисмо сви заједно".


Не знам да ли ово Додик интимно мисли. Знам да овако мисли већина људи на овим просторима, и да због тога што Додик има такву политику и добија гласове на изборима. Такође, знам да је цитирана реченица еклатантан примјер колективистичког, тоталитарног принципа, гдје уопште није битно каква је позиција, интерес и став појединца, јер сам појединац није битан, битан је једино колектив. Ово представља саму срж тоталитаризма.

На овом мјесту желим да погледате мини интервју Едварда Грифина који се тиче односа индивидуализма и колективизма. Грифин сјајно поентира да се све те силне идеологије: комунизам, фашизам, нацизам, социјализам, монополистички капитализам-заправо спајају у колективизму, те да је то њихова суштина, а да су све остало само језичке финесе, без стварног садржаја и битних разлика. Увијек је ријеч о томе да имате једну доминантну групу, колектив, већину, која само због те чињенице сматра да има право да влада мањином, што може да укључује и терор, линч и ликвидацију. "Линч је прави примјер демократије у акцији, гдје већина доноси одлуку да атакује на појединца", каже Грифин.

На још једном мјесту Грифин фантастично поентира и до краја огољује сав бесмисао и ирационализам колективизма: "Колектив је као шума. Али, шума не постоји. Шта је то шума? Имагинаран појам. Постоје само појединачна стабла".

Наравно, кључна реперкусија колективизма јесте да аморфном масом (колективом, јел`те) управљају моћници који злоупотребљавају њене ирационалне импулсе, те тако остварују своје веома појединачне личне интересе и циљеве, иако формално увијек гласно истичу да колективни интереси морају бити изнад појединачних.

Ово се управо дешава данас у Републици Српској. Владајућа структура потпуно је несвјесна колико је далеко отишла у свему овоме. Ја не спорим-она има подршку за оно што ради на изборима. Већина људи овде жели тоталитаризам, тако да ту нема дилеме да је демократска форма испоштована. Али, сјетићемо се да су кроз историју, па и ону не тако далеку, сви паметни људи, а поготово класични либерали (од њих се то некако баш и не очекује), инсистирали на републици, а не на демократији. Зашто? Па баш због тога што демократија веома лако склизне у линч. Република-јавна ствар-значи да, истина, грађани управљају својом државом на принципу суверенитета, и то путем демократских и представничких механизама и институција, али постоји и брана њиховом суверентитету: суверенитет других грађана. Односно, враћамо се на онај класични либерални принцип: слободу појединца једино ограничава слобода другог појединца.

Погледајмо сад на илустративном видеу како изгледа Пут у ропство Фридриха Хајека и колико његове тезе подсјећају на оно што нам се данас дешава:

Поента је да се за вријеме рата и у другим врстама сличних снажних конфликтних траума грађани одричу многих својих слобода, а у корист мобилизације друштвених потенцијала и националне хомогенизације. Међутим, након што и прође тај неки рат или сличан конфликт, планери (они који су за вријеме рата доносили одлуке од друштвеног значаја) настоје да увјере јавност у то да је планирање добро, односно да друштво треба да остане у том неком опсадном стању и послије самог рата. Они се у том циљу служе различитим техникама. Али, послије извјесног времена они почињу да губе нит, односно између њих самих долази до неспоразума и различитих визија како план треба да изгледа, да се прави и да се реализује. Они полако али сигурно губе повјерење јавности, али која више не жели некадашње слободе, него тражи некога ко ће чврстом руком да сам прави и проводи план. Н крају процеса постоји неприкосновени Вођа, који је господар живота и смрит и којем не смије нико да се супроставља и од кога све зависи. Појединац нема било какав значај, јер је битан једино колектив. А колектив дјелује управо онако како је то претходно одредио Вођа, који једини може да доноси одлуке у име тог колектива. Тако је Хајек описао развојни пут фашизма, нацизма и комунизма.

Још један сегмент је веома интересантан. Наиме, прије комунизма, основна вриједност код Срба, а како можемо да видимо из историјских извора, традиционалне поезије и прозе, прича и догађаја који су остали забиљежени-јесте била слобода. Срби су се, а то лијепо описују Петар Кочић и Његош, увијек борили за слободу, која је била смисао њиховог идентитета. Међутим, након што су бољшевици преузели власт на овим просторима, долази до једног необичног преврата, који далеко превазилази пуку промјену власти: Срби од тада почињу да презиру слободу, те да траже диктаторе који ће чврстом руком да их држе на узди и да доносе одлуке у њихово име.

Данас су најватренији и најгласнији заступници "националних интереса" у Срба они који просто вапе за чврстом руком. Ти људи слободу презриво одбацују као лажљиву филозофску спекулацију и подметачни "некога тамо" ко жели да нас навуче и уништи. Заправо, ти људи негирају саму могућност постојања слободе, иако је ова била некад наша основна национална вриједност. И не само то: слобода је основни елемент и самог хришћанства. Суштина Христа је у слободи. Онај који негира слободу негира и самог Христа, а опет смо често свједоци како они који код нас највише инсистирају на томе да су "патриоте" и "хришћани", те да нас заправо, између осталог, и желе да униште зато што смо православни хришћани-да такви уопште не признају слободу.

Према томе, парадокси који нас окружују веома су бројни и индикативни. Ово што нам се данас дешава већ се дешавало у људској историји. Паметни људи су одавно писали о томе и доказивали су гдје то све води.

Једино питање које преостаје јесте да ли данас код нас има имало памети, па да се бар нешто мимоиђе од онога што нас неминовно чека ако наставимо овако.

Komentari
Twitter
Anketa

Treba li napraviti još migrantskih centara u BiH kako bi se pomoglo vlastima Unsko- sanskog kantona?

Rezultati ankete
Blog