Milko Grmuša

Пет основних заблуда о либерализму и зашто многи мрзе либерализам

Пратећи коментаре на текстове које објављујем на овом блогу, који се даље шире по интернету, а чија се тема тиче либерализма, примјетио сам колико мало људи код нас познају овај вриједносни систем.


Истина, може се без проблема констатовати да већини људи и није замјерити што није детаљно упућена у врсте политичких теорија и идеологија, али мислим да је ипак фасцинантно како људи тако слабо познају једну идеју, а тако много јој фактуришу одговорности за лоше ствари које се дешавају.

Не желим да се на овом мјесту упуштам у детаљно објашњење филозофије либерализма. Нећу се бавити ни историјским развојем ове идеје. Блог јесте изузетно користан, али књига ће, ипак, остати незамјењива за многе сврхе, од којих је једна, дефинитивно, и правилно и детаљно изучавање одређених тема. Своје виђење о томе како би савремена либерална идеја отприлике требала да изгледа код нас већ сам написао у тексту Нова српска десница.

Основна идеја либерализма јесте слобода. То звучи доста апстрактно, знам. Али, онај ко схвати шта слобода јесте-тај је схватио читаву филозофију либерализма и њему неће бити тешко да без по муке савлада ту филозофију, са свим њеним финесама. Опет, ко не схвата слободу, ко о томе покушава само да размишља, а не и да је способан да је осјети-тај никад неће схватити либерализам. Носиоци либералне идеје и људи који су практично градили системе који су били засновани на тој идеји имали су тај осјећај у себи. Стога је немогуће до краја схватити либерализам ако то немате у себи. Онај коме је слобода инспирација савршено разумије о чему сад пишем и одобрава ово. Онај ко не разумије-њему ништа није јасно и он има ту много шта да дода и да оспори.

Које су то основне заблуде о либерализму?

  • Либерализам штити интересе мултинационалних корпорација, разара националне државе и одговоран је за актуелну свјетску економску кризу

Нетачно. Либерализам једино штити слободно тржиште, на којем су равноправни сви учесници. Неолиберализам, социјални либерализам, и све те модерне варијанте либерализма, које заправо немају суштинске везе са класичним либерализмом Адама Смита и Дејвида Хјума, а које представљају чудовишни хибрид "државе благостања" и њене основне поставке да држава треба да има улогу у привреди (чему се класични либерали одлучно противе), теоретског либералног насљеђа и функционалног технократског приступа који је обиљежио период послије Другог свјетског рата, јесу одговорни за данашњу кризу. Али, за њу одговорност не сноси класични либерализам и слободно тржиште.

Јер, концепт слободног тржишта у огромној већини земаља свијета, укључујући и САД као прву државу која је промовисала тај концепт, напуштен је послије Другог свјетског рата (с тим се у САД започело још 1913.године и оснивањем Федералних резерви).

Комунизам, социјализам, фашизам, нацизам, социјалдемократија, држава благостања, функционализам, неолиберализам, социјални либерализам-све ове идеологије засноване су на томе да држава треба да има одређену улогу у привреди. Наравно, оне се разликују у томе чиме оправдавају то државно мјешање у привреду. Али, у томе да држава мора да има неку своју улогу која ће више или мање дерогирати слободно тржиште-ту међу њима нема спора.

Критичари либерализма (који и не знају шта је заиста либерализам) кажу да је прича о слободном тржишту доживјела данас крах и да се показало да то не може да функционише. Грешка. Они и не причају ништа ново, то је све Кејнс причао прије више од седамдесет година. И знате шта? Већина држава је и прихватила Кејнсову аргументацију. Слободно тржиште било је дерогирано улогом државе у расподјели и коришћењу националног дохотка. Кејнзијанци свих боја и профила правдали су ово лагано скретање у социјализам тиме да слободно тржиште не може да спријечи економске кризе. При том је основна грешка у њиховој логици, а која је заправо главни узрок и данашње кризе, сљедећа:

Немогуће је елиминисати кризе у привредном циклусу. Штавише-кризе и не требају и не смију бити елиминисане. Кризе су неопходне цивилизацији и економији како би се ове преиспитале и унаприједиле. Без криза човјек и цивилизација би вјечно били на истом ступњу развоја. Такође, изостанак економских кризи значио би да су људи идеални, да доносе савршене одлуке, да је природа склона вјечном складу, да нема суша, поплава, итд.

Још једна ствар: кејнзијанци су оспоравали слободно тржиште због криза које су се циклично дешавале. Али, кризе нису престале ни у држави благостања, односно кризе су се дешавале и при упливу државе у привреду. Шта је ту објашњење? Откуд кризе сад кад је слободно тржиште ограничено?

Никад ниједан кејнзијанац и заговорник редукције слободног тржишта није одговорио на ово питање.

Неолиберализам је под кринком либерализма омогућио практично матирање слободног тржишта. Наравно, то је све учињено у садејству са љевицом и технократијом. Поента је да је држава стала у заштиту крупног капитала, којем је омогућила привилегован положај на тржишту. Заузврат, крупни капитал је финансирао политичаре. Политички систем је мултипликовао бирократију, коју финансира све више националног дохотка који држава узима од грађана. Ширење бирократије се оправдава заштитом грађана и потребама "државе благостања". Бирократија, опет, штити највише саму себе (репродукција бирократије и процедура), све више тоталитаризује друштво, и испуњава налоге државних функционера и тајкуна. Грађани бивају корумпирани социјалних привилегијама, које се временом смањују, а они остају све више везани за систем.

Горе описано јесте суштина крони капитализма. Слободно тржиште је потпуно демонтирано, у садејству четири фактора:

- ширењем утицаја владе, односно амбицијом политичара да контролишу цивилно друштво

- монополистичким амбицијама тајкуна, којима слободно тржиште смета у остварењу контроле над привредом и наметању екстрапрофита

- амбицијама бирократије да технички контролише систем

- потребом већине грађана да имају моћног тутора у виду државе

Нема слободног тржишта у ситуацији кад влада даје новац пореских обвезника великим компанијама како би ове преживјеле на тржишту, иако требају да пропадну јер су лоше пословале. То људи не разумију. Не може се слободном тржишту фактурисати одговорност тамо гдје слободног тржишта нема.

Према томе, јасно је да се чини једна велика и злонамјерна замјена теза: искључиви кривац за данашњу свјетску економску кризу јесте управо недостатак слободног тржишта а не слободно тржиште. Чак штавише: слободно тржиште јесте једини начин на који се колико-толико безболно ова велика криза може окончати. А заштитници тајкуна сједе у државним владама, те им омогућују експанзију управо на основу ширења утицаја државе у привреди. Слободно тржиште јесте смрт тајкунској експанзији.

  • Слободно тржиште не може да постоји

Ово је такође једна од честих заблуда. Њу се најбоље демонтира практичним примјерима. Наиме, слободно тржиште постојало је у Сједињеним Државама од њиховог конституисања па све до успостављања Федералних резерви, а прилично се одржало све до седамдесетих година прошлог вијека. За то вријеме Сједињене Државе постале су најмоћнија и најбогатија држава свијета. Највише технолошких проналазака у историји човјечанства остварено је управо у том периоду у САД. Најбољи животни стандард такође је остварен у том периоду у САД. Уопште, свој успјех Америка искључиво дугује слободном тржишту, као што и узроке својих данашњих проблеме треба искључиво да тражи у напуштању слободног тржишта.

Да слободно тржиште не само да може да постоји него и да је и данас најоптималнији начин организације једне привреде, друштва и државе показују и примјери Естоније и Новог Зеланда. Ове државе су, усљед великих друштвено-економских проблема, у једном тренутку напустиле систем државног уплитања у привреду, потпуно су ослободиле исту државног утицаја, ослободиле су тржиште-и доживјеле су економски и друштвени бум.

  • Излаз из ове кризе није могућ кроз слободно тржиште

Већ је описано да је основни узрок ове кризе управо у недостатку слободног тржишта. Описано је и како је Кејнсова, а не класична либерална концепција, доживјела потпуни неуспјех. Очекивати да ће се кроз државни интервенционизам, који има ту одлику да веома брзо престаје да буде интервенционизмом, а постаје доминантан начин управљања привредом, ријешити нагомилани проблеми у привреди исто је што и очекивати да ће се бензином угасити пожар.

Само слободно тржиште осигурава да ће се смањити утицај политике и тајкуна у држави. Само слободно тржиште води ка смањењу бирократије. Свака друга концепција, односно државни интервенционизам у било којој својој појавној форми (фашизам, социјализам, социјалдемократија, неолиберализам) значиће да ће се креирати нека нова "рјешења" која ће значити нове улоге државе. То ће даље значити нове процедуре, а нове процедуре значе нову бирократију. Све то оптерећује не само привреду, него и смањује слободу појединаца, а повећава значај бирократије, партитократије и крупних капиталиста који своје богатство дугују државним акцијама које значе да се њима повјеравају најуноснији послови, без да се кроз тржиште утврди шта и ко треба да уради, и по којој цијени.

  • Либерализам је нехуман и неправедан

Ова поставка ми је изузетно занимљива. Поставља се логично питање: зашто је нехумано и неправедно човјеку оставити слободу да живи како жели, све док својим поступцима не омета слободу других да то исто чине? У разговору са поборницима ове тезе врло брзо се дође до тога да они, наиме, нису толико против тога да људи раде што желе под поменутим условом, али да проблем настаје око..па, око новца. Наиме, они се плаше да слободно тржиште може довести до тога да неко има много новца, а да има оних који новца имају јако мало.

У том грму лежи зец. Овде треба тражити основне разлоге већине напада на либерализам. Ријетко се ту кад ради о неким идеалима и филозофијама, увијек је на крају само-новац.

Зашто је спорно да највише новца, односно утицаја, имају они који су најспособнији да га зараде? Слободно тржиште је најоптималнији начин који је човјек икад створио да се у друштву профилишу они-најбољи. Чиме год да се бавите, ако сте најбољи или међу најбољима и највриједнијима, уколико постоји слободно тржиште-ви ћете бити богат и утицајан човјек.

Прије слободног тржишта начини за пробијање у друштву били су да припадате некој породици која има утицај у друштву кроз генерације (није уопште било важно колико сте ви заиста способни, него у којој кући сте рођени), неком сталежу, да се најбоље тучете од свих, да најбоље крадете и отимате. Уопште, никад или веома ријетко су утицај у друштву имали они који су заиста најплеменитији и најпаметнији.

Стога је слободно тржиште, са свим својим несавршеностима (оно је ипак производ људи, а који јесу несавршени), послужило као најобјективнији могући критеријум успјеха у друштву. Нико вам више не може одузети могућност успјеха само зато што сте имали "лошу срећу" да не припадате некој лози или класи. Ви сте сами ковачи своје среће. Ви имате слободу да радите што желите, односно да се борите да будете оно што желите. Наравно, увијек ће бити проблема који могу у одређеној мјери да спутавају ваше жеље, али сваки други систем сем слободног тржишта и либерализма има много више недостатака, јер је објективно много више могућности да много већи број људи буде у већем проблему, него што је случај у слободном тржишту.

Поента је да ви са својим потенцијалима, својим знањем и радом, направите живот какав желите. У игри су најобјективнији критеријуми и услови које је човјек икад измислио, иако је неспорно да они нити су потпуно објективни, нити су савршени. Али, до бољих се још није дошло.

Према томе, либерализам је најхуманији и најправеднији од свих система. Ако не вјерујете-упоредите га са било којим другим.

  • Човјек није способан за слободу, лош је и искористиће је да учини лоше ствари

И ова теза ми је веома интересантна. Сад чак и не желим да улазим у њену истинитост. Расправе о овом питању воде се одувијек и одувијек ће се и водити. Оно што је битно јесте један невјероватан парадокс у који улазе сви они који оспоравају либерализам, између осталог, и због ове тезе.

А тај парадокс састоји се у сљедећем: ако је човјек заиста лош каква је логика у томе да га ограничимо другим човјеком? Односно, како је могуће очекивати да ће држава, коју воде такође људи, а који су такође такви какви јесу, учинити добре ствари?

Кад сам то питао противнике либерализма и заговорнике веће улоге државе, рекли су ми: па да, сад је то тако, јер државу воде неспособни. Али, да је воде способни-све би било сјајно и то је права ствар.

Одлично. Сад смо спознали да противници либерализма ипак не сматрају да су сви људи по природи лоши. Дапаче, они сматрају да су неки од њих и врло добри, те не само да им дају пун капацитет слободе (што либерали траже за све), него им чак дају и више од тога: дају им слободу да ограниче слободу других људи, односно да њима управљају.

Запамтите ово мјесто. Оно је од необичне важности. Противници либерализма нису противници либерализма у принципу, не: они не само да вјерују у то да људи могу да буду слободни, него чак штавише: они вјерују да људи имају право и да управљају другим људима, што очигледно сугерише да сматрају да ти људи природно могу да буду слободни, и више но што се либерали залажу.

Циник би рекао да противници либерализма јесу већи либерали од либерала и да је у томе основна разлика између једних и других.

Сад долазимо до кључног мјеста: ко су ти добри и најбољи људи који имају право и да буду лично слободни и да управљају другима, односно да ограничавају њихову слободу?

Који је то критеријум уз чију помоћ лоцирамо те "најбоље људе"?

Да ли је то неки природни, божански, космолошки критеријум? Како се то обзнањује? Кад ће неко да сиђе одозго и каже да је Мика најбољи од свих нас?

Да ли је то критеријум Артуровог мача? Шта то треба да уради свако од нас, па кад то успије само један или неколицина-да их признамо као најбоље и да им омогућимо да управљају нама осталима?

Да ли је то критеријум демократске већине? Он отприлике гласи: "молим вас лијепо, какав Артур, какви бакрарчи, озбиљни смо људи. Вођење државе је озбиљан посао. Требају нам најбољи људи. Њих ћемо да изаберемо, чиме ћемо на њих да пренесемо нека своја права, а како би нам свима било боље. Основна ствар је да заиста изаберемо најбоље".

Признајем, човјек прича озбиљно. Морам да се уклоним. Уклоних се, и чекам демократски избор најбољих. Како ли ће људи доћи до њих? По којим критеријима? Моје су одбили. Који су њихови? Како ће разријешити кључни проблем своје ситуације: да се најбољи бира демократском одлуком већине, кад су сами на почетку јасно рекли да је човјек по природи лош и с мањком способности, те да је способна само мањина? Како већина, која је неспорно лоша по њима, да изабере квалитет?

Хмм. Ево га проблем. Шах-мат. Свако ће имати своје приједлоге. Свако ће имати своје критеријуме. При образлагању истих свако ће за себе сматрати да је способнији и паметнији од других, те да је његова аргументација испред аргументације оног другог.

Дакле, занимљиво је да нико за себе не сматра да је лошији, неспособнији и глупљи од других. Али, већина сматра да је већина глупа, неспособна и зла. Стога је излаз из ове непријатне ситуације да се или изабере онај који је најприхватљивији већини (тај је, ако је логика противника либерализма исправма, дефинитивно лоше рјешење), или да неко просто силом заузме бусен и каже "ја сам главни, шеф, цар, Тито, фаца, и ви остали морате да ме слушате".

Ово је једини частан интелектуални излаз за противнике либерализма. Само овако они могу да изгурају како-тако своју "аргументацију". Добили су најбољег, који има право и да буде лично слободан и да ограничава слободу других.

А тај најбољи је, како смо управо видјели, онај најбезобразнији и најбескрупулознији. Њему се даје право да управља свима осталима за њихово добро.

Ово је до краја логички изведена поставка противника либерализма, скептика према слободи. Они не мрзе слободу ако се слобода односи на њих-већ само ако се односи и на друге. Они не мисле за себе да су глупи-глупи су други. Они не сматрају да они не требају да управљају државом, раде у министарству за пар хиљада евра-то не треба да раде други.

Основна поента либерализма је слобода. Она значи да је свако слободан да ради оно што жели, све док не угрожава слободу другог. Она значи да је најбоља заштита ваше слободе, стога, управо слобода другога, јер је та слобода другога најбољи могући заштитник ваше слободе. Она значи да сте растерећени тих ситуација да се у демократским галамама и препиркама може расправљати о вашој слободи. Она значи да парламенти, у које улазе најгрлатији и они које најгрлатији бирају, не могу да ограниче ваше власништво и ваш посао.

То је либерализам.

Текст преносимо уз одобрење аутора.

(Фронтал)

Komentari
Twitter
Anketa

Treba li napraviti još migrantskih centara u BiH kako bi se pomoglo vlastima Unsko- sanskog kantona?

Rezultati ankete
Blog