Пишем ово само да бих подијелио тугу, јер преголема ми се навалила данас. Случајно.

Одлазим на договорену кафу с пријтељем. И на почетку улице у којој је смјштена зграда Фонда здравственог осигурања РС (који има лого са пуно симболике) у контејнеру жена тражи корисне ствари. За то вријеме дјевојчица, видно промрзла, али живахна, одјевена у неколико слојева одјеће чврсто држи за ручке двоколицу.

Уредно почешљана, дјевојчица чека с друге стране контејнера да мајка пронађе нешто и стави у празну, хладних металних рукохвата, двоколицу.

Пети је разред и врлодобар ученик једне бањалучке основне школе, хвали је мајка. Најстарија је од њих троје браће и сестара и живе у трошној кући од дјечијег додатка. 104 марке мјесечно.

Све вријеме мог разговора с мајком, овај мали анђео се смјешка и допуњава детаљима да највише воли математику, да има другаре, да...

Данас су ти њени другари свој савиндански распуст провели вјероватно на приредбама у част првог српског просветитеља. У топлом и уз пригодне говоре.

Ја сам, осим ових пар редака, и даље нијем.