Urke

БУЂЕЊЕ (Немојте послије рећи да нисте знали)

Када један опозициони политичар напише текст о томе да међу његовим сународњацима и суграђанима влада апатија и неспремност да се успротиве ономе што није добро у друштву и снажније се заузму за себе и своје интересе, онда се обично каже ‚‚ено га, хоће да диже буну“.


Али, ако погледамо шта се све код нас дешава и на шта све разне друштвене групе и дијелови популације ћуте и шта све прихватају, онда нема дилеме да нама треба једно велико буђење, или га зовите како хоћете. Заборавите политику, партије, власт и опозицију, сада је вријеме да се започне са буђењем, јер се може десити да закаснимо и да се више никад не пробудимо.

Пензионери. Зар није крајњи час да се пробуде из зимског сна и коначно схвате да наш пензиони систем (у ствари, њихове пензије) виси о концу и да је само питање дана када ће се срушити. До када ће жмирити на чињеницу да им се пензије исплаћују из неповољних кредита, да задужују своје потомке, да им власт није повећала пензије годинама, да им се специјалном цјевчицом упумпава само минимум потребан да не изађу на улице? Прије пет дана је Ракуљ најавио да ће, ако се Закон о доприносима не усвоји у року од десет дана, пензионери на протесте. Понављам оно што сам рекао и раније, лично ћу дијелити чај из термос боца и сендвиче на протесту који овај ‚‚борац за пензионере“ организује. То ће бити мој скромни допринос. Наравно, не треба рачунати на овог Додиковог пензионера на даљински, него на остале пензионере, хиљаде које заслужују достојанственији живот од овог који живе.

Пољопривредници. Тренутно им држава дугује 30 милиона КМ за подстицаје. Зар заиста мисле да ће се нешто промијенити, уколико наставе да свакодневно према властима шаљу поруке типа ‚‚у реду је, биће, само полако“. Мљекари нису примили премије за млијеко последња четири мјесеца. И ћуте, не буне се. Да вам право кажем, ја сам дошао до следећег револуционарног закључка - њима премије и не требају, сасвим добро послују, освајају нова тржишта и повећавају профит, тако да су им премије само вишак. Боље је те силне милионе пребацити тамо гдје је заиста потребно. Рецимо за медије у РС, који су у последње три године добили скоро 15 милиона КМ из буџета, и све им је исплаћено. Нема дуговања.

Борци. Прије двије године власт је умањила борачка примања за скоро 40 000 бораца отаџбинског рата. Хиљаде незапослених бораца, без икакве перспективе, тумара Републиком Српском. Води их Ћургуз, који је познат по томе што је након шест година СНСД - ове власти недавно питао опозицију ‚‚шта сте ви урадили за борце?“. Тај исти Ћургуз каже и да је РС важнија од борачких примања. Ваљда то значи - стрпите се, биће боље кад шеф (тако Ћургуз ословљава Додика) и ја одбранимо Српску. Сервира им, заједно са властима, причу да можда немају шта да једу, али зар могу о томе размишљати кад 1000 техеранских агената вреба нашег предсједника Додика, вехабије хоће да купе имање поред његовог, а једва састављамо крај са крајем да направимо Андрићград?! Од марта, још 40 000 бораца имаће мања примања него до сада. Ђокић то лијепо умотава, као увели смо први пут мјесечни додатак, али суштина је да ће у новчаницима бораца након ‚‚реформе“ бити мање пара. Борци, то вам одговара, сматрате заиста да тако настављате да доприносите нашој заједничој борби за Српску? Онда нама, свима заједно, нема спаса.

Млади. Једно истраживање је показалао да више од 80 % младих у БиХ хоће да иде у иностранство и тамо тражи своју срећу. Све што представља нормалан живот – школовање, оснивање породице, запошљавање, куповина властитог стана и слично, код нас је луксуз. Зато и хоће да оду. Али, уз буђење и поруку да хоће да се боре за другачију будућност ствари би се из коријена промијениле. Студенти и други млади људи су увијек били они који најмање хоће да трпе и увијек су представљали авангарду, окидач за позитивне промјене у друштву. Само код нас ћуте. Као да су се предали.

Радници. Радницима Жељезница дугује се више од 20 милиона КМ за неисплаћене плате. Само у прошлој години 28 000 радних мјеста у РС је угашено, и то према подацима синдиката, са којим ова Влада нема пуно проблема, напротив. Госпођа Мишић каже да се радницима не исплаћују плате, доприноси, да су сиромашни, да тешко живе. Тајкуни не исплаћују плате, крше приватизационе уговоре, крше радничка права, и ништа. Радници ћуте. Поред тога, сваки час нешто поскупљује. Кад се све сабере, радничка будућност је никаква. Прихватили су да је то тако. Јер ћуте. Али, морају знати, ако одлуче да се пробуде, ствари могу бити другачије.

Дакле, буђење. Или прихватити стање овакво и још горе. Опозиција треба да каже, и рекла је, да однос према борцима, пензионерима, младим, радницима, пољопривредницима... Није добар и да би она радила другачије. Чак смо рекли и како. Али, поруку властима да овако више не може морају послати они на које се то директно односи. Нема то ко други урадити умјесто њих. Ни опозиција, ни међународна заједница, ни нека имагинарна невидљива сила не могу то урадити умјесто оних који су највише погођени, а понајмање се требају надати да ће се промјене десити саме од себе. То могу покренути само они сами. Наравно, када процјене да треба реаговати. Можда је још увијек довољно добро.

Добро размислите. И немојте послије рећи да нисте знали.

Komentari
Twitter
Anketa

Колико вјерујете полицији Републике Српске?

Rezultati ankete
Blog