Milko Grmuša

Diplomirani pravnik, specijalizuje se u oblasti poslovnog prava. Radi u Novomatic grupaciji u BiH. Publicista i kolumnista. Autor publikacije "Novi koncept Republike Srpske"

Milko Grmuša

Ред ствари

Уобичајена је перцепција код људи овде да је кључ проблема друштва у лошим политичарима. Међутим, да ли је то баш тако? Да то није грубо поједностављивање стања, усљед чега се ризикује да се вјечно тапка у мјесту, јер се концентрација и фокус стављају на механизме у систему који, заправо, нису кључни фелер?


Ко су, заправо, политичари? То су људи, као и ми сви остали. Наше комшије, пријатељи, рођаци, школски другови. Ништа посебно нису другачији од нас. Воле лагодније да живе, без да се превише напате око тога. Шта им је замјерити, ко је другачији? Воле да мало мрдну мимо правила-ко од нас не чини то исто, кад схвати да неће одговарати због тога? Сматрају да су им примања испод нивоа рада и одговорности коју улажу-ко од нас мисли да није довољно плаћен за посао који обавља?

Према томе, ништа наши политичари нису гори ни бољи од нас самих. То је уједно и објашњење зашто никад нисмо задовољни њима-они су некако увијек лошкасти, таман у длаку какви смо и сами. Уосталом, стара је и тачна изрека: народ има власт какву заслужује. И због тога неће ништа бити ријешено ако се само тражи промјена власти, промјена политичара. А ево и једне игрице: нека се скупе три коментатора са Фронтала, било која, и нека саставе владу по свом избору. Кладим се да се неће сложити ни око три имена. Толико о томе.

Индикативно је да се нико не брине превише око тога што Република Српска нема књижевника који је значајан у регионалним размјерама. Не европским, не свјетским. Немамо ни таквог пјесника. Ни композитора. Ни фотографа. Можда неки љекар, можда и не. Ниједног таквог фудбалера. Ниједног таквог рокера. Уопште, кад би данас хтјели неком Французу мало поближе описати Републику Српску, кога бисмо то могли узети за примјер? Ко је то одавде „искочио“ у посљедњих двадесет година?

Није ми баш сасвим јасно по којој се логици неко води кад мисли да ће политика да „ријеши ствари“. Како? Ко? Изузетних, чини се, нема баш превише. Отишли су. Шта је остало? То су права питања. А ако већ „материјала“ нема довољно код нас, онда логика налаже да морамо да га увозимо. Преча нам је данас памет него бетон, путеви или било шта друго. До сад смо погрешно сматрали да памети имамо, а да нам фали све остало. Не. Потпуно је другачије: свега нам фали јер нам, на првом мјесту, фали памети. Нисмо баш претјерано паметни. Шта да се ради.

Први корак ка сазнању, према античким мислиоцима, био је признање да знања баш и нема код онога који мисли о томе. „Знам да ништа не знам“, рекао је један Сократ. Кад је он то могао да призна, не знам због чега би се неко други узбуђивао око тога. Кад смо већ код Сократа, према мајеутици, свјесност незнања је први корак ка (са)знању. Практично преведено, ако знамо да ништа не знамо или, у најбољем случају, слабо знамо, потребни су нам они који знају. Стога, најпаметније што можемо да учинимо јесте да сав новац који нам је на располагању, умјесто у инфраструктурне пројекте са којима нећемо знати шта ћемо, јер су нефункционални и нису исплативи, умјесто у социјалу која ће и овако и онако остати социјала, умјесто у савјетнике, агенције и триста чуда која би, као, требала да рјешавају проблеме, а само постају дио проблема, усмјеримо у увоз памети.

Врло конкретно: потребно је довести најквалитетније могуће стручњаке који су на располагању. Изградити им станове и дати им на бесплатно кориштење. Платити их масно. Послати их на факултете и склонити пола будала који тамо не раде ионако ништа, сем што предају марксисам-лењинизам у свакој области. Запослити их у јавним предузећима, с надом да ће се показати и доказати и да ће их чим прије упослити приватне компаније.

Ако испуне норме, односно ако их прешишају, треба им платити додатни бонус. Паре обезбједити од онога који није био ни толико способан да им зада праву норму. А ако пукну са планом, платити опет људе и захвалити им се на сарадњи. Наћи нове. Све то да плати онај који није умио да изабере.

То је први корак. Има их још. Али, чему журба, најтеже је направити тај први. „Пут од хиљаду миља почиње првим кораком“.

Komentari
Twitter
Anketa

Po vašoj procjeni koliko će vam trebati novca da bi spremili djecu u školu?

Rezultati ankete
Blog