Kao jedna od zamena teza kojom se kritikuje tekst Nova epoha, pojavljuje se i tvrdnja da su autori Nove epohe proglasili kraj svakog nacionalizma, pa se onda navode primeri da to nije tačno. Međutim, kao jedan od autora, mogu reći da se ovde kuca na otvorena vrata, tamo se mislilo da je sada moguće da nacionalizam ne bude dominatna politika, a ne da uopšte nema nacionalističke svesti. Osim toga, misli se da je došlo vreme da se nacionalizma ne treba ni plašiti, niti ga moliti, nego da se on može kritikovati otvoreno. A kada se već to može, treba primetiti da nacionalizma oko nas nema samo na “srpskoj” strani, već da ima i nacionalizama sa drugim predznacima. Poslednja nedelja dala je zanimljive primere vojvođanskog, crnogorskog i hrvatskog nacionalizma i to od aktera koji se inače u javnosti ne percipiraju kao nacionalisti.

Jedna od važnijih ličnosti u politici Crne Gore, predsednik skupštine Crne Gore i predsednik tamošnje Socijaldemokratske partije, komentarisao je na specifičan način predlog da se beatifikuje Njegoš: „Oni čiji su heroji i sveci bili zločinci i poslije II svjetskog rata i poslije ovog posljednjeg rata moraju da pokušaju da se sakriju iza crnogorske čistote.” Oni su SPC i može se činiti da je ovo samo izraz pravednog gneva na sve što čini Amfilohije Radović, ali se nacionalizam, kao i obično, otkriva u “čistoti”. U ovom sklopu, čistota se nekako izjednačava sa crnogorstvom, a druga “srpska” ili makar “crkvena” strana sa zločinom. Ovo je tipična nacionalistička figura. Naravno, niti su Crnogorci kao takvi primer čistote (o tome dosta govore zapisi Dimitrija Tucovića koje su nedavno objavljivale E-Novine), ali ne samo to, šta sa onim Crnogorcima koji su vernici SPC? Spadaju li oni pod crnogorsku čistotu ili ne? Nacionalista najčešće o ovim stvarima ne razmišlja, on je za sebe rezervisao čistotu, jer čisti imaju sva prava.

U okviru poslednjeg Peščanika govorio je i Laslo Vegel koji je na početku svog govora lakonski odbacio navodnu tvrdnju o “kraju nacionalizma”. Nacionalizma ima u svim državama, pa i u Srbiji. No, u poslednje vreme Vegel ima i jednu političku agendu koja veoma podseća na nacionalizam. Nedavno je napisao tekst o snu o milion Vojvođana koji žele veću autonomiju sa jasnom svešću o svom identitetu. I u poslednjem Peščaniku založio se za “veću autonomiju Vojvodine”, a taj program obrazložio je na zanimljiv način. Kaže da često svojim prijateljima u Beogradu kaže kako bi se i oni trebali zalagati za veću autonomiju Vojvodine jer će inače u Srbiji biti “usamljeni”. To je sad stvarno zanimljivo, kako to usamljeni? Zar se taj ostatak Srbije baš nimalo ne računa kao društvo? Vegel je u stvari u nekoliko rečenica uspeo da sabije glavne nacionalističke topose: nacionalisti žele veća kolektivna prava svojih zajednica, sanjaju o većini pravih nacionalista u svojim “nacijama”, a prema “drugima” se odnose sa nipodaštavanjem, kao da ih nema.

Treći primer je već obradio Predrag Lucić, ali je svejedno zanimljiv i za nas. Premijer Hrvatske je ovih dana pretrpeo poraz kada je tamošnji ustavni sud odlučio da je sporni “zdravstveni odgoj” neustavan jer “oduzima pravo roditeljima da odgajaju svoju decu” ili tako nekako. Ali, premijer se ne predaje, kaže da će ova teškoća biti prevladana: “A kome je do Bizanta, neka ide na Bizant”. Premijer svakako neće ići, jer je za njega Bizant nešto negativno, skupa sa Balkanom koji je Bizantu (Vizanitiji) izgleda pozajmio poluostrvski karakter (“na Bizant”). No, kako je premijer odlučio da su i Bizant i Balkan tako negativni, pri tom napravivši nekoliko lupinga u logici – pošto oni koji ga napadaju nisu “Bizantinci”, nego prononsirani katolici, i to nacionalistički katolici koji vole da koriste izraze “Balkan” i “Bizant” u istom negativnom kontekstu? Bilo kako bilo, ponovo “socijaldemokratski”, premijer Hrvatske ulagivao se nacionalističkoj svesti, bez očigledne potrebe.

Svi ovi primeri nisu (Lucić je izuzetak) označeni ni kao problematični, a kamoli kao nacionalistički iako su zanimljivi upravo po tome što se u njima ogleda osnovna matrica nacionalističke ideologije. Zašto se to dešava? To je teško odgonetnuti, ali po svoj prilici ima veze sa tim da se ovaj nacionalizam ne primećuje jer još uvek celu scenu navodno zauzima tzv. “srpski” nacionalizam, protiv koga je sve dozvoljeno, pa na primer Krivokapić u odnosu na Amfilohija ispada kao nevinašce koje s pravom protestvuje. Svođenje “srpskog” nacionalizma na realnu meru, i ako bude sreće, njegova zamena produktivnijim formama integracije, doprinela bi da se i ovi okolni nacionalizmi, koji su se uveliko “normalizovali” u okviru okolnih javnosti, a kod nas su deo emisija koje se samorazumevaju kao antinacionalističke, poput Peščanika, shvate kao ono što zaista jesu.

Onda možemo i odnosu na njih postavljati ona pitanja koja kritičari Ideje Dvogleda postavljaju u odnosu na nacionalizam u Srbiji: da li je nacionalizam “jedina ideologija” u Hrvatskoj ili Crnoj Gori? Da li će Hrvatska ili Crna Gora uvek biti nacionalističke? Ali, samo radi vežbe. To su besmislena pitanja, na koja bi trebalo dati isti odgovor kao i u slučaju Srbije: ne postoji fiksirana ideologija nacija. Sve tu zavisi od nas.

Što se ne može reći za nacionalističke stereotipe. Oni jesu fiksirani.

(tekst uz dozvolu autora preuzeli sa Dvogled.rs)