Vladimir Milutinović

Grbača visokog sjaja

Naša novokomponovana elita nije smislila ništa bolje za opravdavanje najavljenih mera štednje nego da ispred nas ispovrti svu sadžinu vlastitog ideološkog bagaža. Poenta svega je da naš „privatni sektor“, čist kao sunce, treba osloboditi tih raznih poreza i obaveza solidarnosti. Dosta je više da radnici i zaposleni deru kožu sa leđa privatnicima, jer šta ti privatnici imaju sa ostalima pa da budu toliko solidarni sa njima? Zar nije bolje da se kolektivno skinemo tim ljudima sa grbače i ostavimo ih da na miru stvaraju profit, ne zamarajući ih vlastitim potrebama poput, recimo, ulica, državne uprave, policije i sudstva, uostalom, školstva i zdravstva. Koliko njima treba za profit, školovanih ionako već ima previše, a sami se mogu snaći za lečenje.

Sam Bog zna kako se ova ideologija, koja za sebe kaže da ne može da bude „poštenija“ i „čistija“, ukorenila. Delom to možemo zahvaliti tome što veliki i verovatno uticajniji deo privrede danas čine strane kompanije, koje će se za svoj imidž „društvene odgovornosti“ već pobrinuti same i ne interesuje ih puno zajednica u koju su došli. Zar nas svi renomirani ekonomisti ne upozoravaju da kapital može i da ode, ukoliko proceni da su mu negde drugde uslovi bolji. A najbolji uslovi su onde gde nema nikakvih obaveza prema zajednici, po mogućstvu nikakvih poreza („Kakvo je zdravstveno osiguranje u Kini? – Nema ga“). Ništa bolji nisu ni domaći „poslodavci“, a možda su i gori pošto su im dostupnije domaće korupcijske šeme i navike. Jedna uska klasa, uz pomoć svite, obezbedila je sebi prerogative jedinog dela društva koji nešto radi i ne živi na račun drugih. Obrnuto, svi drugi su na njihovoj grbači i trebalo bi da se – najpoštenije i najčistije moguće – skinu sa nje.

Bauk sistema je solidarnost. Nametnuta je ideja da je najgora moguća stvar „nekome uzeti da bi se nekom drugom dalo“. Površna javnost dobro je prihvatila ovu ideju: svako treba da bude za sebe, „zašto bih ja davao nekom drugom“ itd, pa je i ideja o „solidarnom porezu“ dočekana mahoom kao „demogogija“. Solidarnom porezu, naravno samo na plate u javnom sektoru, pošto političari ni ne pomišljaju da bi i  tzv. „privatni sektor koji nas sve hrani“, trebalo da učestvuje u nekoj solidarnosti, čime bi se osnovna ideološka matrica prekršila. „Privatni sektor“ nam nije baš toliko lud.

Usput rečeno, ovaj porez je i nazvan „solidarni“ ne bi li dobio ovaj kvalitet koji ga čini neprihvatljivim za sistem. Kada bi bio komentarisan kao porez kojim se sistem uravnotežuje i ukidaju dosadašnje privilegije „poslodavaca“ percepcija javnosti bila bi sasvim drugačija. Ideologija je uspela da konfrontira „javni“ i „privatni“ sektor, gde su se na istoj strani našli i radnici koji, na primer, negde u Nišu rade za 200 evra, i njihovi poslodavci. Svi oni su na jednoj strani, imaju zajedničke interese, koji se sastoje u paroli da treba smanjiti „javni“ sektor, odnosno, istim tim radnicima ukinuti prava na kvalitetno lečenje i školovanje njihove dece, kako im nezajažljivi javni sektor ne bi skidao kožu s leđa.

Naravno, sve bi ovo mogli da posmatramo i drugačije. Javni sektor bi mogao da bude shvaćen kao sektor zahedničkih poslova i izgradnje zajednice koji naravno treba da finansiraju svi građani, kao što ga i finansiraju, uz poslodavce koji dodaju nešto manje od 5%, u stvari srazmerno koristima koje imaju od sistema. U nekoj drugoj zemlji, oni bi razmišljali kako da zajednički poslovi budu kvaliteniji, uz njihov razumljiv i srazmeran doprinos, a ne kako da sve druge opanjkavaju kao „izdržavana lica“ i „te ljude“ itd. U nekoj drugoj zemlji, gde niko nikom nije na grbači, svakome bi bilo normalno da postoje javne škole i bolnice ili javna uprava, ali bi od njih tražio maksimalni kvalitet jer taj sektor nije moguće nemati, niti je dobro sugerisati da je on nepotreban i po sebi neproduktivan. Neki drugi poslodavci bili bi svesni da stabilnost njihovog posla i njihove zarade direktno zavise od kvaliteta javnog sektora u čijem okruženju rade.

Ali, to bi bilo u nekoj drugoj zemlji. Ovde ćemo se držati mantre da je javni sektor nepotreban i „izdržavan“, a da su jedini ljudi koji rade „poslodavci“. Radnicima, i pored toga što sami sebi plaćaju plate preko budžetskih subvencija za radna mesta, i pored decenijske privatizacijske pljačke u kojoj se javno prelivalo u privatno (evo nedavne analize slučaja Navip), i pored svakodnevne korupcije koja godišnje prelije milijardu eura iz javne sfere u privatnu, pored prinude na privatne monopole i kašnjenja plata i doprinosa – ipak treba da bude neprijatno što su na grbači svojih poslodavaca. Tako je ideološko klatno od Marksovog mišljenja da su kapitalisti u sistemu višak, došlo na suprotno stanovište da su u stvari radnici, zaposleni uopšte, višak koji maltretira poslodavce.

Uostalom, ako imate radnike na grbači. Zašto ih ne otpustite?

 

(tekst preuzeli sa www.dvogled,rs uz odobrenje autora)

Komentari
Twitter
Anketa

Smatrate li da je bolje raditi u privatnom ili u javnom sektoru?

Rezultati ankete
Blog