Žene su izdržljiva bića. Vjekovima su bile majke i sluškinje. Ponekad bi se omaklo da neka bude sretnija, da se malo izvuče i da, spletom okolnosti, ima svoje sluškinje. Ali suština se nije mijenjala. Sve ostalo je ostajalo isto. Takve “sretne” žene su u prošlosti bile toliko rijetke, da im uglavnom znamo imena i prezimena.

Onda su žene počele da se bore za bolji život. Za više prava. Za ravnopravnost. Zadnjih stotinjak godina žene su jednostavno evoluirale. Iako su naizgled ostale manje-više iste, mnogo su se promjenile.

Žene su postale hobotnice.

Žena-hobotnica balansira i radi gomilu stvari, jednu za drugom, istovremeno, u nizu. Pipak za kućne poslove, pipak za posao (ne nužno karijeru, samo platu), pipci za djecu, pipak za muža, pipak za sve ostalo a za sebe – šipak.

Žena-hobotnica sve stiže osim da bude tu sama za sebe. Žene-hobotnice plivaju u svojim obavezama misleći da tako treba. Još misle da što duže pipke imaju da su bolje, da više vrijede, pa onda pletu li pletu…

Dešava se nekad da žena-hobotnica u pauzama malo i zastane, zaplače se ili ne, u vodi se svejedno ne vidi, pa nastavi dalje.

Tu i tamo se desi da naiđe na neku prijateljicu-hobotnicu. Najčešće ako im se pipci susretnu. Onda na brzinu porazgovaraju uglavnom o tom kako nemaju vremena i kako im nedostaje još pipaka.

Zna se dogoditi da joj zafali vazduha, da počne da se guši. To bude, uglavnom, ako se sjeti da je samo žena jer žene, logično, ne žive pod vodom. Ako preživi prvu krizu i shvati da u stvari može disati samo ako ispliva, onda to i uradi. Ipak, mnoge se brže-bolje vrate u formu žene- hobotnice i nastavljaju po starom.

Žene su poprimile formu hobotnice jer su to htjele. Mislile su da tako treba. Od vjekova uzdržavanja i zabrana da pokažu šta mogu, odlučile su da zadnjih godina nadoknade sav posao za protekle generacije. Umjesto da napokon rade manje ili bar jednakije, žene samo prisvojile još obaveza i dodatno potonule. Na prvi pogled, to se ne vidi. Žene-hobotnice izgledaju moćno, pametno, samostalno, kao da drže kontrolu u svoju rukama. Ali to je samo na prvi pogled… kad se malo dublje zagleda, vidi umor i nemoć. Nemoć da se kaže ne.

To je nama naša borba dala – nazadnu evoluciju. Potrebu za još ruku jer se sa dvije jedva stiže. Kad dođemo do tog da biramo šta želimo raditi bez podrazumijevanja, biće nam dovoljne dvije ruke.

Valjda nam je za tako nešto dovoljna samo jedna glava…

preuzeto sa: karadara.net