Radmila Trbojević

Između Scile i Haribde

Dugo  traje  ova  agonija, a  narod  u RS  nema  neke   izglede za  dobru  budućnost. Što kaže narod, niti nam je u braću - ni u djeverove, (EU ili  Rusija, gdje manje boli ako se pustiš).

Sve   čitam  i  iščitavam - trudim se  svim silama, a  ništa ne razumijem, sve gledam - a ništa ne vidim.  Bila bi to ukratko situacija 27.juna 2015 godine, uoči Vidovdana, datuma tako slavnog, ali  istovremeno tako nesrećnog  u našoj istoriji - pa mi je bolje da o tome ništa ne napišem. Jedan  moj prijatelj reče nedavno: “Da li  ja  u svojim tekstovima nudim  rješenja”, jer to bi trebalo “Osim što uporno kritikujem neke pojave i neke ljude.”  Niti  rješenja vidim ja, niti su oni  puno pametniji od mene. Jer, da rješenja   znaju  akademici, senatori, savjetnici i svi oni koji primaju puno veće plate da  državnički  misle, nego što je moja penzija (a  i penzije su veoma upitne ) -  valjda  bi nam OTKRILI, POVJERILI, ODALI  tajne šifre, skrivne kečeve u rukavu  –  svejedno pozicija ili  opozicija - svoja znanja i  umijeća u vođenju  države ili entieta  -  da  jadni,  izgubljeni u Svemiru  ne upadnemo u  još jaču depresiju od  ove u kojoj već jesmo.

Krenimo redom:

- Skupština RS  i  rasprava o papcima… Evo , reći   ću  PAPCI  smo mi.  Neka se premijerka više ne sikira.  Gotovo je. Priznajemo. Papak  je cijeli narod srpski, kupljen, prodan, dat pod hipteku, zadužen, sluđen  - osim onih koji misle  da je ovo najbolja država na svijetu. Da li ima takvih? Ima, naravno. To su oni koji će sada otići na zasluženi odmor. Na južna mora. Mada vreba opasnost! Ali oni su hrabri. Ići će, pa makar se ne vratili – kako kaže narodna pjesma!

- Rezolucija – proći će naravno, kao i sve što Englezi smisle. Niti je to prv, ni posljednji put u istoriji da nam oni kroje sudbinu. Svaki komentar na tu temu, samo su prazne riječi. Oni  koji su nas utjerali u tjesnac izmedju Scile i Haribde – znaju da nemamo izgleda - za razliku od Odiseja kome su bar Bogovi bili naklonjeni!

 - Naser O. je stigao u bazu u Sarajevo i izašao na slobodu. Majke Srebrenice mogu biti mirne. Komemoracija će se održati. Dakle, sve je leglo.  Legli smo mi, koji sada treba da znamo kako ne predstavljamo nikome ništa - bez obzira šta nas tješe i otvaraju nam neke puteve, mostove itd, koje niti  vidimo, niti  ćemo, po svoj prilici, po njima hodati. Srbija nas žali i obećava. Rusija je daleko, mada saosjeća. Mi  smo malo  ljuti, ali i to će proći. Kod nas sve prolazi. Naročito poniženje.

- Vučić opisuje strašnu smrt sudije Ilića! Pogođena sam lično do bola. Opozicija ćuti. Što se  ne javi Aleksandra P.?! Možda je na  moru,  pa ne zna situaciju! Gdje je Ognjen T.? On može mirno i staloženo da opiše  šta  god  treba, svaku moguću  situaciju - pa je možda  mogao dati  izjavu  i o OVOM  događaju! Uzalud.

A, na licu  sudijinog  sina bol, on ne prijeti, ne mrzi, niti  bljuje vatru,  već mirno, kao  stari starac, žali  strašnu pogibiju svoga oca. Da je  makar poginuo kao čovjek, od  metka, da zna da nije zvjerski mučen - možda bi mu bilo lakše! Junaci se biju muški i umiru muški. Kukavice se iživljavaju. Sudija   jeste  junak. Naser  O.  nikada  neće biti   junak – jer  junak ,a pogotovo takav vodja kako ga njegovi slave,  ne  ubija   vezanog i  nemoćnog čovjeka. Ni srpski, ni bošnjački vitez ne kolje zarobljenike! Sudija Ilić nije pustio ni  glasa  od sebe  -  baš  kao onaj starac pred  jamom u Jasenovcu. Neka mu je laka zemlja i  vječna slava  od nas,  koji  nismo   imali čast  da  ga upoznamo. Ali, zločinac  Naser  O.  jeste, i  to  tako što  je sudija, i u  času mučeničke smrti, sudio  bez straha. A, pamtiće ga  Naser dok je živ, kao i  sve one koje je pobio svojom rukom. Kazna nije samo zatvor. Kazna su  noćne more,  san  koga  nema, slike koje izranjaju iz mraka, kad  sjene mrtvih   šapću  krivicu   svima onima,  koji su ubijali nevine - na bilo kojoj strani.

-A ISIL maršira. Glave padaju, turisti u Susu pobijeni  na plaži. Sa užasom shvatam  da sam jedne godine, bilo  je to  doduše  davno,  bila u  tom hotelu sa  porodicom! Krv  po  bijelom,  prekrasnom  pijesku Tunisa.  Odsječena glava u Francuskoj  u dane Ramazana. Zar nije to period  mira,  sloge,  praštanja, obraćanja Bogu, uranjanje  u sebe samog? Tako pričaju. Opasnost se kao strašni cunami  približava, a mi kao zombirani  gledamo i čekamo. Šta? Ko zna.

I sjećam se Pašićevih riječi   koje  me i  tješe i plaše, jer  on   je  gledao  u rat  koji se približavao  Srbiji:  “Spasa nam  nema,  propasti  nećemo! “ Da li ?

Ko  vidi  izlaz  iz mraka u  koji smo ušli?  Nekada   smo pjevali: “...U tunelu u sred mraka sija...“ Danas se stidimo  svega što je bilo.  Istina, bilo je svega. Ali vidjeli smo nešto na kraju tunela.

Šta sad sija?  Ništa.

Komentari
Twitter
Anketa

Smatrate li da je bolje raditi u privatnom ili u javnom sektoru?

Rezultati ankete
Blog