Radmila Trbojević

Društvu je draže da ga zabavljamo, nego da ga podučavamo


„Društvu je draže da ga zabavljamo, nego da ga podučavamo“, reče jedan pametan čovjek, i ja, lično, se ne mogu oteti utisku da se našim ukupnim jadom neki od nas čak i zabavljaju. Pripisujući sve nedaće nekim starim vođama tj. Dinosaurusima, kao da smo zaboravili ko smo bili i šta smo radili. Ako to čine mladi u RS još mogu i da shvatim, ali ne i one koji su i sami učestvovali u mnogim događajima iz ne tako davne prošlosti, a sada se toga više ne sjećaju. Jasno je da stare generacije, od kojih neki i nisu baš bez zasluga, još nisu „izumrle“, iako ih neki od ovih nadobudnih i prepametnih žive sahranjuju, odnosno zombiraju. Za razlikum od takvih srpskih opservacija, ja do sada nisam čula da je neko od mladih intelektualaca iz Federacije nekoga od svojih starih i vrlo zaslužnih političara /za šta su zaslužni to je drugo pitanje/ nazvao dinosaurusom ili slično tome.

S tim u vezi, čini mi se da Bošnjaci više i baštine, čak prisvajaju, onaj stari, socijalistički sistem kakav god bio /bar tako izgleda kad onako ozarenih lica slave ZAVNOBiH u Mrkonjiću, putuju „ćirom“, prugom Brčko –Banovići, sastaju se na Igmanu, Sutjesci itd. /nego mi u RS, koji smo se odrekli svega što je bilo, da ne bi neko od ovih novih istoričara, što sada pretaču istoriju kao staro vino, pomislio da smo bili više za partizane nego za četnike, ili obratno. Jer nama Srbima je strašno važno šta drugi, makar koji, o nama misle.

Danas u katarzičnom otklonu od komunizma, socijalizma, neki i od antifašizma, tj. od bivše Jugoslavije, umreženi u neoliberalne ,nove, transnacionalne tokove svijesti, slijedeći tu modernu matricu zanemarujemo našu ogromnu žrtvu za onu, od drugih zgaženu Jugoslaviju, opet da ne bismo uvijedili druge, pa na primjer potpuno zaboravljamo kako smo obnovili tu nekadašnju, za mnoge omraženu zemlju. Meni, kao staroj generaciji, nije nepoznato mnogo toga iz istorije znam za kredite koje je Tito dobio i veliku pomoć Zapada nakon 1948.,a i mnogo čega drugog. Ali imam i sjećanja i drage uspomene.

Sjećam se kakvim žarom, snagom, kakvom željom je ta polugladna omladina tek izašla iz rata, pjevajući, gradila svoju srušenu zemlju, samo sa lopatama i krampovima!I ne samo ta generacija iza rata! Gradili su je momci i djevojke iz šezdesetih i sedamdesetih godina. Ja sam imala šesnaest godina kada sam prvi put otišla na Sutjesku, na radnu akciju. Bilo je tu omladine iz cijele Jugoslavije. Spavali smo u šatorima, noću se smrzavali, a bio je juli mjesec. Jeli smo hranu iz kazana, koju jede vojska. A bili smo veseli. I srećni. Zašto pišem o ovoj temi? Zato što ne mogu da shvatim da danas narod u oba entiteta čeka da im o v a država gradi puteve pruge, obnavlja mostove, popravlja kuće, daje donacije itd. Sjećam se, nakon poplava, ljudi stoje ispred kuća, polomljenih mostova, nasipa i čekaju. Jasno je da im je bilo veoma teško. Ali niko od političara, dakle država, niti entitet, ne spomenu neku zajedničku akciju naroda omladine, mještana, djaka, studenata, studentske brigade, lopate, krampove - bilo šta, neku zajedničku akciju da obnovimo ili sagradimo s a m i makar nešto. Osim onih nesrećnih SMS –ova za uplatu i liječenje nesrećnika koji drugi izlaz nemaju, mi ništa drugo niti znamo niti smišljamo. Stoje polomljeni mostovi nekoliko godina, nagomilano kamenje, daske itd., a sramotno je da nema makar koja bukva, drvo ili šta već da ga ljudi sami, ako treba konjima, postave preko vode da je mogu preći. Čekaju državu da pokrene svaku akciju. Što bi naravno i trebalo. Ali se ne dešava i realno i ne može odmah i u svim slučajevima.

Slažem se, trebalo bi odvojiti malo od ogromnih plata, skupih voznih parkova, dodataka na plate, komisija itd. da se organizuju radni kampovi. Zar je baš sve iz prošlosti omrznutih dinosaurusa bilo pogrešno?! Ako mogu da se organizuju egziti, reality programi parovi, promocije svega i svačega - zašto ništa drugo ne može da se organizuje? A omladina odlazi, skuplja dokumente, prekvalifikuje se u konobare, zanatalije, u medicinare da bi prala tuđe gu..... e po stračkim domovima u zemljama onih, koji su našu propast sanjali decenijama. Danas, u poplavi kriminala, utaja, krađa, koje nemaju ni boju, ni zastavu, ni naciju jer su pod jednim zajedničkim imeniocem beskrupulozni kriminal i pljačka, pod plaštom nove demokratije, narod, utučen, izbezumljen, dezorjentisan, nema ni elementarnu snagu da se bori, da nešto promijeni ,jer nema ko da ga organizuje, a zapravo nikome više ne vjeruje.

Studenti danas, a u moje vrijeme, uvažen, najobrazovaniji korpus društva, takođe ćute, bar većina, a ako se i bune to su nedostajući domovi, tuševi, sobe sa previše kreveta, bolja ishrana itd. Naravno da je to sve važno. I uvijek je bilo. Ali , da li mislite da su svi dinosaurusi svoje fakultete oni koji jesu završili, naravno/ učili u toplim sobama i na mekim krevetima?! Moram nažalost reći, danas mnogi od studenata koji javno istupaju samo čekaju da budu aktivno uključeni u politiku, što naravno i jeste pravi bingo /primjer je mladi Dronjak/, jer za druge teško da će se naći neko dobro mjesto.

I dok pišem ove redove znam da će oni koji brane sadašnje stanje, a posebno jugomrzitelji naći argumente. Reći će da je ono bilo drugo vrijeme. Da ova omladina sada nema motive jer je danas sve okrenuto naopačke. I biće djelimično u pravu. Ali, takođe znam da za sve pokrete akcije, postignuća, za sve NOVO trebaju i trebali su uvijek hrabri pojedinci. Dakle, treba nam onaj ko može stati ispred ove omladine, dovoljno mlad da ima snagu, dovoljno obrazovan da je po tome zapažen, a ne po glupostima koje priča, sa dovoljno iskustva da nije „blećak“ kome sve staje pod kapu , dovoljno imućan da nije „alav „ i da iza njega nema hipoteke. Da kaže da je cilj, bolji život, moguć i dostižan. Samo se mora naći pravi način. Ako su ga /dobar život koji je imala većina/ znali pomenuti dinosaurusi, zašto ga ne bi znali i novi mladi lavovi. Ako neko zna gdje postoji neko takav, neka me slobodno poduči.

Nemam ništa protiv.
Radmila Trbojević

 

Komentari
Twitter
Anketa

Po vašoj procjeni koliko će vam trebati novca da bi spremili djecu u školu?

Rezultati ankete
Blog