Prije nekoliko dana čekao sam u redu u bolnici da izvadim krv. Ispred mene na pultu stajao je momak između 25 i 30 godina, pristojno obučen. Predao je neophodne papire i tih nekoliko sekundi vjerovatno se nadao da će dobiti dozvolu da uđe u laboratoriju. Ali, to se nije desilo. Kada mu je sestra rekla da treba da plati 7.5 KM, momak je preblijedio. Novac nije imao, a sestra ga je kulturno ispratila iz prostorije. Nije njena krivica, samo radi svoj posao.

Čija je onda krivica?

U posljednje vrijeme počinjem čvrsto da vjerujem da je krivica običnog naroda, svih nas. Svakog ponaosob. Znam, reći ćete: „Nije do mene, ja ne upravljam zemljom. Zemljom upravlja beskrupulozna i korumpirana politička elita, koja nas konstantno vodi u sunovrat.“ Možda i jeste tako, ali, ko je dozvolio takvoj „eliti“ da upravlja našim životima?

Proživljavamo ekonomski genocid, 600 000 ljudi (podatak za cijelu BiH) legnu gladni svako veče, mnogi nemaju novca da urade elementarne zdravstvene testove, a kamo li da se liječe, a golim okom sam počeo primjiećivati da nas je sve manje i manje. Pustoš! I svako od nas ko je glasao na izborima je kriv za to. I sutra kada izađete na izbore i budete birali, sjetite se da ste odgovorni i da ćete biti odgovorni za ovog momka i milion sličnih koji nemaju 7.5 KM za nešto što im može život spasiti.

Međutim, izbori su samo jedan aspket stvari. Oni koji vam kažu da se vlasti mijenjaju isključivo na izborima, bezočno vas lažu. Lažu jer ih je strah od vašeg reagovanja. 10 000 ljudi na mirnim protestima na Islandu bilo je dovoljno da njihov premijer podnese ostavku. Dejvidu Kamerunu nije bilo potrebno ni to, on je osjećao moralnu obavezu. To je jedan pojam koji naši politički diletanti uopšte ne poznaju. Oni samo poznaju busanje u prsa i mafijaško-političke dilove. Njihove partije pojele su budućnost nama, našoj djeci, našoj unučadi. Nakon unučadi, neće više nikome moći išta pojesti, jer neće biti nikoga. Opustošeni smo.

A mediokritetima koji se zadovoljavaju sa prosječnom platom zarad kratkoročnog interesa i dobijanja (ili zaštite) posla, mogu poručiti jedino da se njihova djeca neće zaposliti i da će sasvim sigurno njihovoj djeci faliti 7.5 KM za život. Jer, oni koji su se udomili, udomili su se za milione narodnog novca. Drugi koji su preko partije dobili sitan posao, na tome će i ostati. A djeca im i neće raditi jer nikakvog posla neće ni biti. 

Stoga, ja vas pitam: Narode Republike Srpske, imate li pravo nereagovati? Imate li pravo zatvarati oči pred nepravdom i ekonomskim suicidom? Imate li pravo puštati ljude, vaše sunarodnike, da umiru na ulici od gladi i bolesti? Ne ubijate ih vi direktno, ali to radite VI indirektno!

Imate li pravo dozvoljavati partiji da upravlja vašim životima, kao da dostojanstvo nikada niste imali?

Narode, imate li pravo da se plašite?

Možda će vaše dijete sutra biti ono koje nema 7.5 KM!