Aleksandar Popadić

Однос Републике Српске и Србије: Проблеми и перспективе (из угла грађанина)

Увод

У овом есеју настојаће се критичким освртом приступити савременом односу и изазовима Републике Српске, ентитета у оквиру Босне и Херцеговине и Републике Србије. Рад је конципиран превасходно као поглед на дату тему из перспективе грађанина Републике Српске, те је и сама перспектива истог смјештена управо у овај угао. Србија је, као један од гараната Дејтонског споразума (уз Хрватску), незаобилазна адреса по питању интензивних билатералних односа земаља Западног Балкана. Имплементацијом Споразума о специјалним и паралелним везама 2007. године урађено је много на интеграцији грађана Републике Српске и Србије, тако је нпр. у конкретном примјеру студирања у Србији – за студенте који долазе из РС формално-правно постављен идентичан оквир као домаћим студентима из Републике Србије. Такође, држављанство Републике Србије знатно је олакшано, а од 2012. године и бесплатно за грађане Српске, те се може добити у року од 12 мјесеци од предаје неопходних докумената. Као облици спољне политике Републике Српске – представништва ентитета оформљена од стране Владе Републике Српске у циљу продубљивања културних али и економских веза са земљама у којима су отворена, представљају додатну интеграцију и сарадњу двају субјеката, имајући у виду да је прво представништво РС отворено управо у Београду. У академским круговима који се баве тематиком међународних односа и дипломатије Западног Балкана, честе су неформалне изјаве да се на овом територију однос међу бивших југословенских земаља суштински не посматра као међународни у класичном смислу, то јест, да то и нису међународни односи у правом смислу. Самим тим, већа интеграција и сарадња комшијских земаља посматра се као нешто природно, и потребно, а понајвише у функционалном, економском смислу. Оно што се често потенцира у односима Републике Српске и Србије у јавном дискурсу углавном се своди на етничку повезаност и евентуалну интеграцију, изузмемо ли образовни аспект из овога, што у комплексним међуетничким односима на Балкану врло ријетко и наилази на позитивне повратне реакције у окружењу. Политизацијом овог односа, што такође није ријетка појава, углавном саме предности и перспективе сличних односа губе свој суштински основ и дејство, те бивају изразито виђени као монолитно етнички мотивисан, те као полазиште за дезинтеграцију, сецесију и слично. Овај рад ће настојати да направи пресјек стања кроз критички осврт на досадашњи однос Републике Српске и Републике Србије, мапира кључне ствари које према мишљењу аутора завријеђују пажњу у смислу развоја или редефинисања одређених аспеката односа ова два субјекта, те да понуди одређене прилике и потенцијале који могу проистећи из овог односа, те се кроз оквир истога развијати.

Национални идентитет – ексклузивитет примордијализма

Босанскохерцеговачка свакодневница данас готово па нужно претпоставља неке сталне облике међуетничких тензија, потенцијалних конфликата на пољу политике, солидно испраћених медијском помпом. Премда пишемо из угла Републике Српске, примјетно је да се конкретно сви односи са Србијом (институционални, културни и други) углавном посматрају из угла органицитичког припадања једној заједници/нацији. Ради се о примијењеној примордијалистичкој тези националног идентитета, који се добија по рођењу у одређеном културном миљеу – за који се индивидуа нераскидиво веже (органски). Имајући у виду буран период ХХ вијека у Босни и Херцеговини, овакво поимање нације присутно је код свих конститутивних народа. Но, свакако је проблематично уколико се нпр. однос Републике Српске и Србије посматра у овако уском, етничком контексту, те у искључивом виду неке ''етничке'' интеграције у неку ''свесрпску'' цјелину, која не само да не нуди никакав будући егзистенцијални оквир људима, већ је и негативно перципирана од већине земаља/народа Западног Балкана. Поред тога, оно што је карактеристично за овакав облик поимања нације је и проблематична перцепција другог и другачијег. Истраживања о етничкој дистанци међу младима у БиХ у периоду од 2000-2013 показала су то да се ''...испитаници не разликују значајно по дистанцама према трећим народима – једнако добро прихватају односе са Италијанима, Енглезима, Португалцима и Нијемцима. Ипак, највеће дистанце су се показале између бошњачких и српских испитаника, и то обострано, тако да, нажалост, остаје чињеница да су међусобне дистанце најближих сусједа највеће.'' Низак ниво демократске политичке културе, грађанске свијести, осјећаја одговорности, поштивања демократских институција, независног судства, савјесног обављања јавних функција – директно је сразмјеран вишку национализма, предрасуда, стереотипа и недостатку дијалога и консензуса међу грађанима Босне и Херцеговине. Тако се непотизам и корупција, па и организовани криминал могу врло перфидно упаковати у тобоже ствари које су од неког националног интереса за етничке групе у овој земљи. Без жеље за унутрашњим консензусом и ''чишћењем сопственог дворишта'' (у контексту Републике Српске) тешко је очекивати равноправан и однос неког позитивног исхода са сусједном земљом – колико год она била братска. Званични Београд је у посљедњих двије године уложио много више напора да допринесе стабилизацији односа у Босни и Херцеговини, политиком помирења те потенцирању на економској сарадњи комшијских земаља. Оно што је урадио Београд, посебно по питању Сребренице, много више или бар прије је требало да уради званична Бањалука, бар што се аутора овог текста тиче. Много би здравији био однос Београда и Бањалуке, уколико би претходно била и обезбијеђена подршка Сарајева у питањима од заједничког интереса за двије земље, јер у заједничком економском просперитету и сарадњи, уз предуслов отвореног дијалога о прошлости, лежи потенцијал ових земаља.

Нетранспарентност, низак стандард, корупција, непостојање правне државе...

Истина, незгодан низ за поднаслов, али незгодније су ствари које суштински чине исти, па их је самим тим потребно и поменути у контексту проблема. Етничка/национална блискост Срба са обе стране Дрине је неспорна, али када су у питању економски развој и интереси, афективни приступи у виду неких романтичарских националистичких жеља су у много чему контрапродуктивни. Приватизација Телекома РС спроведена прије 9 година, може се посматрати као један од видова упитно рационалних одлука – продајући исти телекому братске Србије, иако је тадашња цијена премашила буџет Републике и за 40 милиона КМ (Радило се о износу од 646 милиона евра). Данас смо свједоци бескомпромисног монопола по питању телекомуникација у Републици Српској, гдје је мобилни оператер чији је већински власник Телеком Србије далеко од повољног. Упитне приватизације су свакако један од већих проблема које је трпјела Република Српска. Тако Драган Максимовић у тексту за Deutsche Welle Катастрофална биланца тајкунске приватизације у БиХ (2013) наводи да је у периоду 2006-2010 Влада РС основала Комисију за ревизију приватизације у Републици Српској с циљем утврђивања евентуалних неправилности и нелегалних приватизација у овом ентитету. По завршетку рада комисије, предато је 70 извјештаја о спорним приватизацијама надлежним тужилаштвима. Од ових 70 случајева, нити један није завршио осуђујућом пресудом. Поред проблематичног система подјеле власти – бар што се праксе тиче, у питање се може довести и сама транспарентност рада институција Републике Српске. На примјер, у истом тексту се наводи и то да је новцем од продаје Телекома РС 2013. располагала Инвестиционо развојна банка РС, међутим ''многи сматрају да тог новца више нема јер се стање девизних рачуна за посебне намјене држи у великој тајности.''. Посљедњи подаци говоре да је просјечна плата у РС 834 КМ (око 40 одсто потрошачке корпе), незапосленост је готово 40%, а према подацима Пореске управе РС плату од 371 до 610 КМ у октобру 2015. године примило је више од 106.000 запослених. Нешто мање од 25.000 запослених примило је минималац од 370 КМ у истом периоду, а чак 8.000 само мизерних 285 КМ. Не треба ни напомињати посебно да су плате у Републици Српској највише у јавном сектору, имајући у обзир то да је просјечна плата 834 КМ а да чак више од 177.000 запослених у РС, узевши ту цифру у обзир – плаћено далеко испод просјека. Премда је непроизводни сектор најуноснији, дисфункционалост Републике Српске пропорционална је са ликвидности јавног сектора.

Потенцијали

Потенцијале односа Републике Српске и Србије покушаћемо навести у неколико теза:

1. Регионализација Републике Српске – у смислу функционалнијих локалних самоуправа, веће децентрализације укључујући и институционалну децентрализацију, с посебним освртом на исток РС који показује негативне тенденције по питању демографије, економског развоја итд. Јачање локалних самоуправа уз тенденцију сарадње са другим локалним самоуправама, превасходно у Србији (примјери братимљења градова као Бањалука – Нови Сад, и сарадње, нпр. Пирот – Требиње и слично)

2. Рационализација јавне управе и непроизводног сектора уопште – исувише нефункционалан и потрошачки буџет Републике Српске у највећој мјери иде на плате непроизводног сектора, па имамо високе порезе, неповољан привредни амбијент, те смо виновници евентуално ''пријатељских'' а заправо веома сумњивих улагања и приватизација, а ефекте свега осјећамо и у садашњем тренутку. Повољнијим привредним амбијентом привлаче се инвестиције, а подразумијева се да би интерес могли да имају српски инвеститори који би свакако у пракси имали повлаштенији положај у односу на евентуалну конкуренцију, због саме природе односа. Засад, не можемо да се похвалимо огромним инвестицијама привредника из Србије.

3. Заједничка културна политика – у виду рада на заједничким пројектима очувања културно-историјске баштине, организације и боље промоције културних манифестације, догађаја и умјетности уопште.

4. Јачање и сарадња цивилног сектора – обзиром да је претпоставка да цивилни сектор Српске и Србије није претјерано умрежен, те је свакако примјетан недостатак заједничких пројеката.

5. Већа сарадња привредних комора – неопходно је јачање економске сарадње; недавно смо могли у медијима да видимо и јачање сарадње привредних комора Србије и Косова* , док је у медијима у РС посљедњих годину дана нешто сасвим друго на дневном реду, углавном за већину грађана ирелевантно (партократија).

6. Суочавање с прошлошћу – премда је ''шанса'' пропуштена у Сребреници, Приједор би могао да буде мјесто које би допринијело ширем српско-бошњачком помирењу, уз посредовање Србије и обиљежавање страдања неспрских цивила града Приједора током ратних дејстава (подаци говоре и о 61 масовној гробници у Приједору и околини, најпознатија је Томашица). Помирење, улагање у економију и привредни развој је несумњиво потреба грађана Србије и Босне и Херцеговине.

Закључна разматрања

Деполитизација привреде, школства, тржишта рада, живота укратко испоставиће се као кључна за просперитет бивших југословенских земаља. Да грађани демократски могу да бирају аутократске режиме – није непознаница, а на крају крајева, живимо у времену да је то постала и пракса, са нијансама разлике држава Западног Балкана. Лоше колективистичке навике прошлих режима задржали смо и у Босни и у Србији, а низак животни стандард, посљедице ратних деведесетих и многе друге околности утицали су на то да живот на овим просторима учине тежим него иначе. Истина је да демократија и сиромаштво нису нека најдобитнија комбинација, али од свих других политичких система, то је ипак најамње лош, становиште је многих аутора политичке теорије, па тако и писца ових редова. Тежити ка праведнијем друштву, социјалној правди, индивидуализму и изврсности дужност је сваког часног грађанина. Идеали нису нешто искључиво, монолитно, етничко. Универзалне вриједности које поштују људско достојанство и изградња таквог друштва требало би да буде нешто што нас покреће. Неке посебне закључне напомене можда је и сувише претенциозно наводити, а суштина је у претходном дијелу есеја наведена, бар она коју је аутор имао на уму. За крај, нешто о српско-српским односима кроз ближу нам историју, цитат Борислава Пекића из романа Одбрана и последњи дани: „Великом народу је лако да заборавља. Поготову зло. А Срби су мали, малецни, шака јада. И зло нам нека вредност. Почесто друге и немамо. Морамо и њега као очи у глави чувати. Никад га, до смрти не заборављамо.”

Надајмо се да ћемо у скоријој будућности имати прилику да демантујемо нашег великог писца.

*Текст изворно написан за конкурс СОФПН БЛ ''Однос Републике Српске и Србије: Проблеми и перспективе'' у фебруару 2016. године.

Komentari
Twitter
Anketa

Po vašoj procjeni koliko će vam trebati novca da bi spremili djecu u školu?

Rezultati ankete
Blog