Radmila Trbojević

Bez naslova

Troumim   se  da  li   da odgovorim na

  1.  strašnu  grešku po pitanju  nigdine  /nowhere/    kojoj  sam jadna  dodala određeni  član, a  kriva  zato što sam  napala one koje  pojma nemaju o engleskom jeziku,  a  ja ih nazvala ćurkama, 
  2. ili  da njemu  potvrdim  ono što  je  sam   za  sebe  rekao u svom  zadnjem blogu,  a  što je,   analizirajući  svoj  profil,  priznao, 
  3.  ili da zgrožena ustaškim pozdravima iz Knina i Tompsonovim divljanjem  sa pozornice   i ekstatičnom  zanosu  prisutne  mladeži,  napišem komentar o Oluji .

Biram četvrto u vezi sa trećim, tj.  reprezentativan vatromet u Banja Luci uoči proslave Oluje u gluvo doba noći (što je takodje veoma interesantno), kada sav svijet osim osvježavajućeg talasa koji  hladi Banja Luku, spava, kad  naša omladina koja zaslužuje  da se  veseli, naravno,  puna   optimizma  i  neke  neobične radosti  na Kastelu uz  zaglušujuće zvuke basova  slavi  do daske. Banja Lukaiza  ponoći   u potpunom zaboravu, u  izbacivanju  iz  sjećanja   generacije, koja  više nikome  nije važna, koja nikome ne treba. Koja je, zamislite čuda, u zločinačkom poduhvatu, ubijajući sve što joj  je stalo na put, stvorila Republiku Srpsku. Za razliku od Bošnjaka, Hrvata u Hrvatskoj i svih drugih koji su etički  (bolje etnički)  čisto, vojnički   briljantno i bez nanošenja žrtava  drugima, na ruševinama zajedničke  – stvorili   svoje  države .

Da li je  momenat  vatrometa bio slučajno odabran baš  kada je, kažu, isti bio na tvrđavi  u Kninu?! Kažu takođe, a  mislim da lažu, da  se taj  termin nije mogao pomjeriti. A i  zašto bi?   Koga se boje ? Koga  se ustručavaju?

I da ne bih  puno mrčila papir kako  reče  jedan pametni  frontalovac  ja ću  da kažem par riječi o onom  traktoru koji se meni ukazao u Tepićevoj tog nezaboravnog  augusta 1995, sa  širom porodicom moga pokojnog strica (na  njegovu sreću  i   sreću moga, takođe pokojnog  oca, ličkih  partizana)  iz  Lapca  Donjeg. A  u  traktoru, u  ćebadima, sa nešto stvari nabacanih bez reda,  moje rođake, djevojčice kao sada moja unuka Danči, krvave  (jasno je od čega)  umrljane  do  koljena, uplašene, smrdljive, uplakane, o  gladi nisu rekle  ništa   -  jer  desetak dana,   nisu  imale vodu , ni  uloške, ni vatu, ni  lanene  peškire,  koje   su  imale  njihove  bake u  onome ratu. Nisu stigle ponijeti. Majke su parale svoje  suknje, davale im komade  bluza,  rasparani čaršaf, koji su zagrabile u brzini. Ne  pišem  ja  ni  o granatama, ni  o  bombardovanju. Ne pišem o  smrti. Samo  o patnji, beskrajnoj  patnji  protjeranih,  poniženih Srba, onih koji su tog avgusta  ponovo, u kolonama na  petrovačkoj cesti,  potražili spas.  Protiv  kojih su Hrvati izvojevali  tu  olujnu i  briljantnu pobjedu.

Eto, neka  im je i ova priča. Drugi neka pričaju svoju. Samo neka ne brane meni da kažem svoju. I šta me briga šta će ko reći. Dokazivati, brojati, pitati se,  pitati mene, pitati sebe, pitati  one  koji  one  druge  napadaju ili brane. 

Neka svako kaže šta mu je volja i  koliko mu obraz može podnijeti.

Na kraju  da li su  ikada  ini  nevini  stvaraoci   svojih država   bilo  kada  priznali ili   pomenuli  da  su   ubili  makar  srpskog   psa,  mačku, svinju ili  recimo miša, da ne  spomenem starca, dijete, civila , vezanog  vojnika itd. Da  li  u  u ovome  ratu o n i   ispalili   i   jedan metak,  granatu   Ili   koristili  nož  ili  sjekiru ! Ako nisu, onda  smo  mi  najveći  zločinici  ikada!   Onda su  zaista  zločinački Srbi,  cijela VRS,  ganjali   sami  sebe po šumama  i   gorama   ove   nesrećne  zemlje koja bi nam trebala biti   zajednička.

Odjednom,  kao iz   prekookeanske  pjene (ovo  je suptilno, zar ne)  ukaza  mi  se  on. Gledam, počasni je  gost  naše mladeži   na  Kastelu, tek   pristigao  iz Amerike,   pun  fantastičnih  utisaka,   na  svečanoj  zajedničkoj  proslavi  -   Oluje.

Komentari
Twitter
Anketa

Po vašoj procjeni koliko će vam trebati novca da bi spremili djecu u školu?

Rezultati ankete
Blog