Radmila Trbojević

U životu je kao na maskenbalu. Kada svi skinu maske, prestaje veselje..

Čuvenog prof. dr. Mahmutćehajića na Pressingu  na  N1  neku veče  ću komentarisati   nakon  što se  osvrnem  na inauguraciju Predsjednika Srbije. 

Utisci  su  mi pomiješani, skoro pa da i ne mogu opisati kakav je to splet neke, rekla  bih, i tuge i  ponosa (moj pride, valjda i mi drugi imamo pride)  jer  se  skupila  onolika gomila svijeta na jednom mjestu u stonom Beogradu, a ja nikako ne mogu da odredim šta je stvarni UZROK te iznenadne  ljubavi  prema Srbima. Bilo je naravno još stolovanja i slavlja i prije, primanja i dočeka –ali  ovaj event nekako zasjeni sve, pa i čuveni Samit nesvrstanih, koga se ja kao stara generacija odlično sjećam. 

U čemu je zapravo problem? Odnosno da li uopšte ima problema, ili je najvažnije pitanje bilo  ko će se kako obući, da li će se pojaviti Ana B., da li će se nasmijati (moraće ubrzo da stavi protezu da one zube ispravi) da li je hrana bila poklonjena, ili je plaćena, da li je Kolinda u roze  boji bila seksi, ili ledeno hladna, da li je Pahor ipak malo ostario, mada je još uvijek pravi laf i tako...

Meni je u pitanju Predsjednikov govor ! Baš  taj govor, koji svi hvale, koga smatraju  istorijskim nadahnutim, evropskim. Neke izgovorene rečenice ja nikako da „svarim“ a radi se onome u čemu se izgleda poentira, o našem dosadašnjem  srpskom  srljanju u smrt kroz burnu istoriju, dakle, odricanje od našeg budućeg gledanja u nebo i očekivanja smrti, a ne života (kao ono slavno  „idemo, da se ne vratimo“) .. odricanja od  našeg  nesrećnog opredjeljenja da je smrt  bolja od života  – a da ćemo sada (od Vučića pa na ovamo) znati šta ćemo odabrati, mada ja ne znam da smo IKADA stvarno imali pravi izbor osim jama i stratišta  a sada će se za nas Srbe, s obje strane Drine, otvoriti druga vrata, novi i pravi izbor –samo ako prihvatimo nova pravila igre, tj. ako  m i r n o, odmjereno, nikako borbeno, nadahnuto i svim srcem prihvatimo, ali iskreno, duboko do ja .... činjenicu da smo za sve nemire, bune i ratove hajdučije, napade i slično isključivo bili sami krivi. Niko nas nije ni  napadao.  Mi smo se dizali,  sami, ali  sada više nećemo.  Jer, moglo je i drugačije.  Odnosno, s a d a  će  biti drugačije. Jer stvari bi na Balkanu  imale drugačiji tok... Istorija  Balkana  bi bila  drugačija da se  mi nismo nepotrenbno  ku....li.  Sada se bira put kojim je lakše ići, odnosno put koji se otvara Srbiji  popločan je evropskim  dobrim namjerama, a mi u Republici Srpskoj,  kao dijete koje je još uvijek na majčinoj sisi – vezani specijalnim dejtonskim vezama  za maticu, slijedimo Vođu, i  slijedićemo ga, jer nama drugo ne gine, a ON  će se pobrinuti da naši odnosi u  BiH  sa Bošnjacima i Hrvatima budu kako treba. I tako i treba.

Da li će  to  moći? E, ovdje sada nastupa prof. dr. Mahmutćehajić.

Ne mogu a da ne prokomentarišem samo par njegovih  misli. On, dakle, naučni i historiji Bošnjaka okrenuti dio našega drugog entiteta kaže (parafraziram) da nema ništa od prospriteta BiH  kao   države  ako državni suverenitet BiH   ZAISTA  ne priznaju,  ali  stvarno,  a ne ko bajagi i Srbija i Hrvatska, a ne da smo mi (BiH) njihovo stražnje dvorište. Čak onako mirno, kao usput kaže voditelju koji kaže da Srbi i Hrvati imaju prava po Dejtonu na takve i takve veze...  „Kakve specijalne veze sa Srbijom i Hrvatskom bosanskih Srba i bosanskih Katolika .....!

Dakle, nije još sve ispunjeno da bi se ovdje živjelo mirno. Ne, nije dosta. Šta još treba da se uradi?  Kazaću to ovako: Džabe se Vođa upinje, uzalud čini sve što je u njegovoj moći. Uzalud nudi jednu ruku, pa obje ruke, pa glavu - ONI ne vjeruju da se ON može promijeniti. Pojava prof. Mahmutćehajića na TV – je svojevrsna potvrda pravog stanja stvari. Jer, i Bakir je bio tamo na inauguraciji.. I čini se da je imao i neki  osmijeh na licu. Ali, povratak  kući  je bitan. Tada na scenu stupaju drugi. Oni, koji u čorbu stavljaju  ljute začine tj. oni bez kojih se bošnjačka čorba ne jede. A to izgleda, kako stvari stoje, i nije  Bakir. Vratimo se u nedavnu istoriju pa će nam biti jasno da konce vuku drugi, mnogo jači ljudi iz sjenke, baš kao što su vukli i  kad je njegov pokojni otac  bio u pitanju.

Tačka.

Ako nastavim može mi se omaknuti da spomenem kakav zabranjeni izraz, kakav mogući  verbalni delikt – a onda će biti ne lezi vraže. U zemlji u kojoj vam mogu zabraniti da mislite, da kažete da se s nečim ne slažete, a da vas zbog toga  krivično gone, da  će  biti ili onako kako  Bošnjaci, tj.  Haški trbunal  kaže, a  nauka, istorija  i  istoričari  neka ćute  - ili  neće  biti  nikako  – e   u  toj   zemlji počinje  vrijeme  opasnog življenja.  Je  li to  danas moguće?  

U  Sjevernoj Koreji  jeste.  Ovdje ?  Ne  znam. Vidjećemo.

Komentari
Twitter
Anketa

Po vašoj procjeni koliko će vam trebati novca da bi spremili djecu u školu?

Rezultati ankete
Blog