Subota, 18. novembar 2017.

Radmila Trbojević

Vrelina

Omamljena od vrućine, jedva gledam, a smišljam koje teme bi bile interesantne  za opisivanje tj. reakciju  ili možda relaksaciju! Kad pogledam sve jeste i nije interesantno. Neke hapse, neke ne hapse. Niko ne zna šta se iza brda valja, pa ne bi trebalo trčati pred rudu.  Jer,  iza ćoška, kao zapeta puška čeka on ... Dobro „bot“  i  treba da vreba  i  čeka. Moje je da  pišem. I pisaću, mada i sama vidim da i od političkih, pravnih i svakojakih dobrih misli mladoga Grmuše, njegovih analiza koje bi se mogle, kada bi ovo  bila  d  r ž  a v a  i  kada  bi  ova  zajednica  bila moguća –  i primjeniti. Ali, nismo mi te sreće ! Sva priča se završava kod  toga hoćemo li  da se odvojimo od početka, od užasa koje smo nanijeli jedni drugima – a jesmo –odnosno od toga da premjeravamo  čiji  je užas bio veći. Da li je moguće  poći dalje ? Onaj što dežura iza ćoška  reći  će da nije, sve  dok  MI  ne priznamo da jesmo krivi za sve. Da je Vučić ubica. I da i sada laže, on bi i sada skidao glave. Da je Republika Srpska zločinačka tvorevina. A da su ONi  bezgrešni, da nikada niko njihov nije zgazio ni mrava, da super žive, nikad bolje kao sada... Itd. I tako sve u krug.

Narodu je muka, povraća mu se  od svega – a  jasno  gleda (ali ne vidi) da je poenta u tome da zaboravi koliko zarađuju oni u kojekakvim savjetima i komisijama, koji pletu vrzino kolo bezizlaza za ove zarobljene i  izbezumljene ljude u BiH. Jer, da nije tako na sceni bi bili prof. Spahić (Oručević recimo ne bi sjedio u Mostaru nego bi bio u Sarajevu) i ini pametni ljudi od  soja i  roda, da ne govorimo znanja u RS, skriveni i ućutkani, ljudi, koji, kad kažu nešto što se drugima ne sviđa – to kažu na  prihvatljiv, ljudski,  intelektualan  način, i  najmanje dva strana jezika. Plenković može biti namazan svim bojama (i jeste) ali kad ga pogledaš, imaš šta i da vidiš. Ili Kolinda! Žena je prava. Čipkane haljine u svim bojama, osmijeh od uva do uva, a ne posivjela lica bez radosti i svježine – da ti se život smuči. Evo, recimo Ranka Mišić, sada očekujem potpunu promjenu stila – jer ovo do ponovnog biranja (četverostrukog) bilo je očajno. Ona sada na krilima saradnika,  na leđima radnika, može da leti kud joj je volja. U potpuno novom imidžu.

Ali, da se vratim vrelini. Problema, naravno. Čini mi se da je nama, narodu, PROBLEM  neusaglašavanja bilo u čemu - krvnički nametnut, kao zaraza, kao infekcija koju nema ko da liječi. Smrtonosna, dugotrajna bolest – koja će nas oduvati  sa ovoga nesrećnog tla, pa će oni  koji odu  biti nesrećniji od onih koji ostanu. Vrzino kolo zla.

Ima li kraja  spinovima, mrežama  onih  koji na  užasima, nad  prolivenom krvlju i pretrpljenim mukama  svoga naroda  –  grade  dvorce, kupuju stotine dunuma zemlje, kupuju  akcije, kupuju  AUDIJE , šmrču kokain i   je ... sponzoruše?!   Ja pojma nemam.

Isprčaću sada samo jedan detalj priče koja, istina nije moja, ali  jeste naša. Čula sam je od jednog svog prijatelja koji je praunuk jedne hrabre bake. . Nakon zločina dolje negdje u Hercegovini  u onome ratu, iznad neke jame pobijenih i  ubačenih  Srba, jedna baka  je, nakon što je obišla (poslije odlaska ustaša) jamu i shvatila da su dolje  i  djed  i  sinovi  i mladi  djeverovi itd.... došla kući, natovarila s nešto sirotinje kola, upregla konja, ubacila preostale snaje  i unuke  i  pošla svojima u Crnu Goru. Kad je tamo došla, ubacila je djecu kod svoje braće, izašla ispred kuće, klekla na svoju šarenu pregaču, zajaukala čupajući kose, naricala dugo .. i ustala. Kad je ušla u kuću, rekla je  gotovo je. Podigla je djecu nekako, nakon  rata više nije išla tamo nad jamu, zabetonirana je, a Tito se pobrinuo da priča o tome prestane tj. kasnije je napisano  da su ih pobili neprijatelji. I život je tekao dalje. Djeca su postala inžinjeri profesori, ekonomisti, oficiri. Gradili su onu zemlju godinama, onu koja nikome nije valjala, a danas za njom, bar oni pametni, plaču. Neki pričaju kako u toj zemlji nisu bili slobodni. E, slobodni su sada.  Široko polje, redovi za  Sloveniju, strane ambasade, pa kud koji.

Ali, pošto će ovdje uvijek biti  tri  istine o istome jadu, pošto  o v d j e  nema niko tako moćan kao  što je bio omrznuti Tito da prekine ovaj  sadašnji,  neprirodni, nemogući savez šačice normalnih ljudi  sa gomilom hohštaplera, koji su unovčili sve što su  mogli – koji su prodali obraz zarad desetina hiljada maraka mjesečno – koji narod ne MIRE  nego ga svađaju i guraju u sukob ponovo  – tu svaka priča gubi smisao. 

Onaj što čeka iza čoška, neka zgrabi .. Neka zgrabi šta mu volja i napiše šta god želi.  

U  ljutoj vrućini, omamljena čekam da  odnekuda naiđe makar malo svježine.

Vjetar promjene, ne mora baš  biti oluja.

Ostajte mi zdravo i vi koji nećete  vidjeti plavi Jadran. Šta ima veze, i onako to nikoga nije briga.

P.S.   Neka se  na zasluženom  odmoru smiri  i  Ognjen Tadić.  Šta će mu ovi problemi sa  SDS –om ?!   Njegova politička karijera ionako nije nikada zavisila  s a m o  od jedne stranke !

Komentari
Blog