Ponedjeljak, 21. august 2017.

Radmila Trbojević

Sitnice što život ne znače

1. Pogibe pas u fontani. Žao mi je svakog živog bića, ali zamislite da je, ne daj Bože, dijete smočilo ručice  ili ušlo u onu ljepotu od fontane,  koja je mene uvijek podsjećala na pojilo za stoku, ali  to sada nije bitno – šta bi jadni I kukavni roditelji. Ovako, Haski  je pao  kao žrtva – može se slobodno  reći  i neka mu je slava. A gradonačelnik, šta će on.  Ima  ćovjek preče brige od   toga da misli  da struja jeste  puštena u fontanu. Nije to London ili Pariz pa da se ljudi i psi s l o b o d n o osvježavaju u fontanama u gradu  u ove vrele dane.                                                                                                                                                                  

2. Slamam se od pomisli  kako je našoj Predsjednici. Ona jadnica osjeća istovremeno I  teške  brige  ministara, onda brine za AUDIJE koji su stari  i nesigirni, ne mogu da upale, zamislite u  Beogradu, pa je ljuta na sve one koji  se ljute bezveze, i vidno je pogodi i  vapaj penzionera na čelu  sa Rakuljem, tim mumificiranim predstavnikom sloja ljudi koji više nikome ništa ne znači. Potresena ona, spuštenih kapaka od tuge, izreče, tako nekako, da penzioneri mogu čekati oktobar, koji je tako blizu, dok oni  koji  dijele  hiljade maraka, uključivo regerese i bonuse itd, na kraju mukotrpnog  perioda rada za radničke  mase, kojih  nema  - ne  čekaju ni časa. Taj novac, tih  3%  su dva hljeba  za mnoge, odnosno  dve kutije   aspirina  za pritisak   umjesto  jedne, da im se u  slučaju   infarkta nađu pod rukom.

3. Šarović, taj  tužni  vitez bez zemlje, jer je do juče meni izgedao skoro neutješno naivno, brine o nama koji jedemo polupokvareno meso uvezeno iz, recimo, Bolivije. Što se brine za nas, pitam se?  Ima važniji problem koji je riješio. Kad je žena zadovoljna,  kad  je o n a namirena – tada sve ide  kao po loju. Na ovu temu svaka  riječ dalje bila bi suvišna.

4. Savanović mi izgleda  kao vaskrsli junak iz neke priče iz rata. Nema parastosa, nema tuge i  žalopojke za herojima, “na čijim ramenina” kako pjesnički  reče, mi stojimo, ovako kako stojimo, gdje njega nema. Moram reći da shvatam što ne može da kupi naočale da mu bolje stoje na nosu  - nije mu plata neka, čovjek  možda ima  i  problema -  bez obzira što možda žena sada nešto malo bolje  zarađuje.

5. I na kraju je onaj koga ostavljam za desert, moj  omiljeni  ministar  za obrazovanje, koji   ne je…. nikoga za suvu šljivu i kome njegovi zdušno odobravaju AUDIJA. Njega ne brinu   teške dječije naprtnjače, najmanje 22  nova udžbenika za nadolazeću školsku godinu. Onaj dečko zadužen za udžbenike iz Zavoda reče kako treba slijediti inovacije u nauci. Ja  imam unuke i vrlo dobro poznajem gradiva od prvog do devetog razreda. Jednom sam morala objašnjavati svojoj  unuci šta znači riječ r e v i z i j a  u nekom udžbeniku  istorije, nebuloznom do te mjere da ja nisam mogla povezati događaje. Pitam se ima li iko normalan među onima koji vode brigu o djeci, učenicima, školama ili bilo čemu što se zove prosvjeta u Republici Srpskoj – da zaustavi diletante u razornom pohodu na  školstvo. Jedna digresija, pa neka je shvati kako ko hoće, pogotovo oni koji sada čitaju skraćena izdanja romana na internetu. Jednu čitanku koristilo je nekoliko generacija djece iz iste kuće. A bili su …. Dobro nije važno šta su bili. Neki su bili (ja nisam) studenti Sorbone, Havrada, Kembridža, dobijali Fulbrajtove i Humboltove stipendije, a učili  škole  u Mednoj, Jajcu, Travniku, selima po Srbiji, cijeloj onoj nesrećnoj, bivšoj  zemlji. 

Zlobnici  će reći,  e  ali  OVO  je  era interneta.  Jasno  je da je tako.

Ali, najgore je to što MI nismo “ni tamo, ni ovamo“. Naš put nije put Norvežana i  Danaca koji se ne stide da djecu uvedu u štalu  da vide svinje, kokoške,  stoku, da  ih drže na mećavi i hlanoći  da očvrsnu, a sva su zdrava, u  debeloj  jakni  ih  u Holandiji  bacaju  u vodu da nauče da  plivaju obučeni i da spase druge - ako zatreba a naši se utapaju u rijekama i jezerima na pola metra dubine, jer sa dvadeset neki još ne znaju da plivaju niti su, nažalost, naučeni da to rade  razumno. Njihovi  pišu eseje na  dva jezika, uče ih da misle svojom glavom već od  vrtića, dogovaraju se s nastavnicima o obavezama, nastavnici ih ne nazivaju  glupanima i  tako dalje, i  tako dalje.

Kao i sve drugo, nama će biti važna   f o r m  a,  to  da li će nam djeca govoriti bosanski, bošnjački, srpski, hrvatski, kineski .. pa ćemo se još  neko vrijeme zamlaćivati time, a ono što jeste važno  (ja ne  govorim o politici, to je tema za druge koji su vješti u toj priči)  š t a  će  znati govoriti, na  kojim će jezicima to znati govoriti, koje će stipendije dobiti da odavde odu -    šta  će  uopšte biti s našom djecom?!

Gdje će biti n a š a djeca? Njihova neće  imati taj problem !

E   to   je  već   t a b u   tema.

Da mi  prvo riješimo … Šta ?

 

Ništa, naravno.

Komentari
Blog