Petak, 20. oktobar 2017.

Radmila Trbojević

Oda popari

“Kad bi oni koji  loše   govore o  meni  tačno znali  šta mislim o njima – još bi me više ogovarali”, rekao je neko drugi, a ne Tarabići , a oni su  tačno  znali  šta govore , makar tako kažu knjige starostavne, a mnogo čega se i desilo kako oni skromno “najaviše” – ali to je već saga o nama  Srbima, kojima ni Tarabići nisu pomogli  – a  kamo li  ja,  skromna  blogerka  Frontala, sa znanjem koje ne prevazilazi  znanje  jedne obične, čak možda  ispodprosječne  srpske  domaćice  sa validnom diplomom  dakle bez prekvalifikacije,  mada moram priznati da mi knjiga  staroga  Ji  djinga, ali ni pouke oca Tadeja i drugih  naših i ruskih staraca - nisu strane, što jasno govori da nakon  što gurnem pitu u rernu – dohvatim nešto da čitam. Da saznam . Nikad  se ne zna šta   ću  gdje naći. To mi je slabost.

Evo, ja , recimo , znam da mijesim domaći  hljeb, znam da topim mast  i pravim čvarke, znam da  napravim  POPARU od starog hljeba , da razvijem pitu, pravim ajvar, kiselim kupus itd. I Džejmi  Oliver, taj nestašni mag  engleske  kuhinje i šire, naročito kad  pravi one jeftine /jedna funta /splačine  od rabarbare i kus –kusa – bi mi pozavidio  kad   udjem u kuhinju, svežem maramu, pa opletem po krompiru i kupusu i piletini - jer ja niti sam kad  jela rabarabaru, niti mi je djumbir i korijander glavni začin. Držim se  bijeloga luka i C začina. Istina, bosiljka imam uvijek.

Toliko o meni /ostali članovi porodice ne pišu blogove/ i moji   što bi rekli sposobnostima predvidjanja, za  koje neki  čak kažu  da nisu zanemarljive. Ali, ja sam samo  penzionerka i ne mislim zaradjivati dodatno  proricanjem sudbine. I ovako mi je dosta zajebancija.

Ima, medjutim, jedan dogadjaj koji nema veze s mojom pameću, ali  ima veze sa emocijama, koji, mada sam zauzeta pravljenjem zimnice , moram apostrofirati , možda  naprije  zato što pokazuje,  na moju  radost, da i u Hrvatskoj  ima, pored fašista, pijavica,  oluja i  poplava - i nekog blagog daška slobode mišljenja, zaostalog  u  Istri ,  gdje nekolicina  antifašista  zapjeva onu: “  Prije ćemo  mi umrijeti ,nego svoju zemlju dat”… Možda su oni mislili na ovu sada Hrvatsku, slobodnu od Srba i nezavisnu ali ja romatična kakva jesam, pomislih na one dalmatinske i istarske partizane, one bose i gladne koji su došli  zaboravljene, mislim 1942. godine,  ličkim partizanima /pričao mi moj otac /, promrzli , te su im ovi  dali da se utople i nahrane. Bez veze, istorija NOB-a.

I tako , ćao Bela, ćao, i gromoglasno zviždanje  Kolindi  Grabar K. i pomoći katoličkih svećenika Istri / svećenici su bili vrlo velikodišni u pomoći/,  pljesak vječnom oportunisti Mesiću i pljesak i skandiranje antifašista Titu, koji im je Istru i dao. I koju bi oni, hrabri  hrvatski borci, izgubili da nebi Krajišnika i onih Srba, koji izginuše da bi ovi Hrvati danas  mogli da svojataju sve što su dobili – a za šta Srbi je su prolili najviše krvi.

I da ponovim nekom POPARI, POPARA jeste bila naše nacionalno jelo. I nije nas bilo stid. Naprotiv.

Evo  meni, recimo, ništa nije značio  jastog   uz  pire od malina , kus –kus sa dinjom na listovima palme  na nekom “domjenku” reosiguravača u Monte Karlu – u poredjenju sa uštipcima moje pokojne majke sa drvarskom  “basom” i dobrom kapljicom  “mučenice” od drenjka uz , ako je bilo mogiće, i koji komadić pršute….!

Nama nije  smetalo što smo dosta kasno vidjeli banane. Ali smo zato putovali cijelim svijetom sa crvenim pasošem . Bili smo slobodni.   Evropa  nam nije  postavljala granice. Gradili smo autoputeve,  pjevali smo  nekada polugladni.   Stvarali smo svoju zamlju, svidjalo  se to kome ili ne.

Da nije bilo tako, oni  što  su došli  iza nas, ne bi imali ovo što sada krčme, što sada pljuju, što daju bescjenje. Da bi bili drugačiji. Da bi se prilagodili   višebojnim   trendovima,  anacionalnim  dubinama  new age-a. Da bi  ih Evropljani zavoljeli, a neke  od njih bi najradije  grlili  gole. Iz poznatih razloga. 

Ljudi  koji ne cijene svoju prošlost iz koje lebde sjene njihovih hrabrih, pametnih i čestitih predaka, teško da će moći naći put u budućnost.

Prašinom koju  dižemo  na našu  prošlost, izgleda da uzaludno pokrivamo našu sadašnju golotinju.

 

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije.

Komentari
Blog