Srijeda, 22. novembar 2017.

Radmila Trbojević

Više zna glupan u svojoj kući nego mudrac u tuđoj (Servantes)

Čitajući nedavno  jedan duži   komentar   u  Frontalu  nisam mogla da se otmem   utisku  da  ova  izreka uopšte nije tačna, mada mi je bila u prvi mah simpatična. U konkretnom slučaju je obratno. Glupan (ako se pod tim podrazumijeva  neko  kratke pameti, a  duga  jezika ), ko  posprema  teme iz svoje kuće, a   prizna  samo    svoje  relevantne   „historijske “ podatke  (a  zapravo su  nevažni  bili  na  kraju, jer  se stvar  riješila  bitno drugačije  nego što je  to  bilo iz  vizure pok. generala  Lisice i  koridora, još  čuvenijeg  slobodarskog   Tešnja  i Maglaja i  rješavao je to neko drugi, a ne mi) samo takav dokoni „historičar“ srpsko-četničkih  poraza i  pobjeda čuvene mirotvoračke, multietničke Armije BiH,  sjedeći negdje uz kahvu, može  imati  nježni  „nijet“   da  lupeta  o  problemima iz  prošlosti  sa mudracem (mada je to malo pretenciozna riječ, dovoljno je reći samo s pametnim i zabrinutim čovjekom) koji vidi tj. svjestan je problema koji tište ovu kuću, ako kućom  smatramo  zajedničku  nam zemlju. To jest ako  je ona (BiH ) nama  Srbima  i  dalje   zajednička kuća ,  mada  realnost   govori  drugačije.

Referišući se dalje na istu temu, pomenuću Škorinog gosta u „Apostrofu“    profesora  Gorana  iz Hrvatske, nažalost zaboravila sam mu prezime, ali ne i  pametne i dobronamjerne riječi u  vezi  Katalonije (sa jasnom aluzijom  na BiH) koje parafraziram: vlast u   jednoj državi   treba sve  da učini   da se njeni građani   osjećaju zadovoljni  i srećni.   

Šta čini  vlast u  BiH da  se SVI  njeni građani  osjećaju  dobro  i srećno  ? Da  li   oni u  Sarajevu,  potpuno udaljeni od realnosti, u nekakvom  političkom getu,  mogu   ponuditi NAČIN na koji se mi,   građani  BiH  možemo osjećati  sigurno,  zaštićeno i  srećno (osim da smo beskrajno  srećni  što je voljeni ministar  Šarović  pokrenuo   izvoz PILIĆA),  tu gdje svako malo nas  Srbe  nazivaju  četnicima,  gdje  lovostaja   nad Srbima  nema  već   dvadeset godina, gdje su  Hrvati  ustaše, a   voljeni  koliko  Bošnjacima  zatreba -  i  gdje  drugi  faktički  i  ne postoje.

Ne komentarišem  presude  Oriću, jer  nisam pravnik,  ali  dovoljna  je  sloboda    koja mu je poklonjena, ona je  javna i jeziva sadašnjost ove zemlje, ona  je  poruka  Srbima da će ih i dalje kažnjavati najstrožije što se može, bez obzira što su kažnjeni  stotinama  godina robije. Ta  jeziva stvarnost, to  igranje po kostima žrtava, isključivo srpskih, proganjanje  drugih, a izbjegavanje da se kazne Bošnjaci, ili ako se kazne onda su to godine  koje nemaju veze sa izvršenim zlodjelima, ta  užasavajuća osveta koja sve više liči na „besu“  ili kanun L.  Dukadjinija  -  u  novijoj   istoriji nije zabilježena. Njemačka koja je bila najcrnja  fašistička zemlja  – završila  je tu priču ubrzo  poslije rata. Desetinama  godina ne pominje  se  pitanje ko je bio  ko u drugom svjetskom ratu. Putin danas razgovara sa Merkelovom i  pored  dvadeset miliona poginulih Rusa u drugom svjetskom ratu koji su slomili Reich ..  Na šta ovo naše   liči?   Na pokušaj da se  utamani  sve što je srpsko, sve što  bi  ikad  ikako  moglo da se  brani  i  odbrani od optužbi  bošnjačke strane da smo svi  Srbi ubice. Ova situacija nikada neće dovesti do pomirenja. Ova situacija sigurno vodi u  produbljivanje mržnje i  to  Bošnjaci odlično  znaju. Šta im je cilj ? Šta žele da ostvare?

Zar nije i sam Erdogan, predsjednik Turske, javno, na otvorenoj sceni pozvao na  m i r e n j e, na suživot, na gradnju  puteva i  spajanje krajeva i država u cilju  da se  b o l j e  živi. Da li je moguće da Erdogan stojeći  pored Vučića priča jedno u Beogradu i Pazaru, a gura Bošnjake Federacije u stalni sukob sa  drugim entitetom, bez koga  ne  bi bilo ni cijele  BiH?   Prosto, ne vjerujem !

Moram istaći i  strašnu činjenicu  da su izdajnici, nažalost, među nama Srbima  koji su,  izgleda,  prodali  čast  za novac – pa im poručujem da moraju znati  da  će   prolivena, nedužna krv stići  krvnika i onoga  ko mu  je pomogao  da izbjegne kaznu  - makar to bilo i u devetom koljenu - pa  bio on   Srbin,   Hrvat,  ili  Bošnjak.  Tu   razlike nema. 

Na kraju  vraćam se  vječnom problemu  Bošnjaka, temama koje „historijski „  gledano  još nisu sasvim jasne.  Pitanje koji  jezik uče, šta ne žele  da uče, koje udžbenike žele, s kim žele da žive, kojim će mjerama  prisiliti  druge da žive s njima, kako gledaju ustaše, a kako četnike, da li  su u duši  još uvijek  partizani ,ili nisu, ili su nešto  t r e ć e,  jesu  li oni  branilili  Austrougarsku, jesu  li bacali cvijeće Njemcima u Sarajevu, ili nisu, jesu li imali Handžar -  diviziju, ili nisu - moraju  riješiti  ONI. Kao konstitutivni narod  u BiH   Bošnjaci   su  valjda  sada  u stanju da  se konačo  odrede  i da kažu šta  žele i  kako to žele da ostvare. I s kim.  

Elaboracija ove teme neminovno vodi  ka  ključnom  pitanju  - pitanju  stvarnog  identiteta odn.nacionalnog kapaciteta   Bošnjaka, pa  citiram  onog  komentatora  koji kaže da treba da odluče „da  li su pametni, ili su balije“ –  što   i  jest  odgovor    za  kojim  tragaju  a  da pri  tome  to  niko   drugi  ne  može  riješiti, ni  Srbi,  ni   Hrvati.  Dakle,  koji će  biti njihov izbor i da  li  oni nalaze  SEBE u  tom izboru  - njihova je stvar.

Slažem se sa anonimnim komenatatorom da  Bošnjaci ne bi  bili srećni ni sa     Hrvatima, jasno odbacivši  Srbe, iako su već  snažno prigrlili  hrvatski  govor (sve je bolje od srpskog),  pa  se sada  u Sarajevu    čuje „općina“ , „historija „ ,“sustav „ , plaća„  „tisuća“   itd.  skoro kao  u  Posušju ili Mostaru – a  uveli kahva, lahko,  itd. , što ranije nije bio slučaj.  Međutim, izbor je  zaista  bio  samo njihov.

Mada, čini se da  bi možda bilo najbolje da Srbi i  Hrvati nekako i jesu i  nisu  u BiH, a   da  BiH,  ovakva,  ipak   postoji.    

Kako -   pojma  nemam!   

(Za one koji ne znaju “nijet “ je po Google- u fikhski termin i znači “namjera”)

Komentari
Blog