Četvrtak, 14. decembar 2017.

Radmila Trbojević

Penzioneri, pohrlite, kredite uzmite

Događaji  pretiču jedni druge:

  1. Nije se desilo da politički  brak iz  Vašingtona, ugovoren  između  dvoje dugogodišnjih životnih partnera. Koji su se samo malo „poklali“, s  namjerom da se u  toj  zajednici  začne  dijete  (federacija  da, ali ne i   HVO)  koje će biti  još   jača veza, dakle brak čvrst kao granit, koji će  odoljeti naletima agresora iz susjedne Srbije. Ali, režiseri naše zajedničke drame odlučuli su drugačije. Nije se desilo da Hag zločasto dijete  pomiluje, sasvim malo ga ćušne po obrazu i pošalje kući. Desila se tragedija. Slobodan Praljak, gromada od čovjeka, jedan autentični  domoljub, koji   je  glatko  srušio  stari  most (kao legitimni vojni cilj)   dirajući  tako  u srce mnoge, koji su po  njemu nekada slobodno hodili – među njima i  ja, koja  sam  godinama, određenog dana, ispod mosta u jednoj aščinici  s porodicom na izletu jela čuvenu sogan dolmu i uživala  gledajući zelenu  Neretvu -  ubio se, glatko, kao u antičkoj  tragediji pred licem svijeta –  ispivši flašicu otrova.  Grande finale, kraj markantnog  hrvatskog branitelja–čovjeka koji je mogao ostati super  intelektualac, bogataš  i   hvale  vrijedan  građanin  Hrvatske, udaljen kilometrima od rodne grude. Da je htio. Ali, nije. Nije  on  nehajni   Kljujić  sa dvadesetak  “onih„  odijela prije rata, pa da  mu urođena mudrost, čitaj  potpuna    pripadnost  „svojima“  u  sarajevskoj čaršiji  bude  mantra  i  dan –danas.   Da li se  vertikala   samostojnosti hrvatske  odbrane  spremio za  taj čin? Naravno da jeste. Da li  je znao da će presuda biti  potvrđena ?  Slutio je,   inače ne bi u džepu imao otrov. Kakva je poruka tog čina?   Kukavica se ubija. Heroj umire muški. Kukavica nije u  stanju robijati za svoje zločine.  Heroj igra svoju igru i završava je na svoj način. Kukavica poklekne. Heroj je u stanju oduzeti sebi  život za ideale svoje nacije. Kukavica bira lakši  način. Za herojsku  smrt treba imati mu ... a.  Hrvatski domoljub to radi na herojski način, pred očima cijelog svijeta odbija priznati  da je to što je on radio ratni zločin.  Branitelj   brani svoju   čast, ali  i čast svih  hrvatskih  branitelja.

Ili   za   sve   su   i p a k     krivi    Srbi   tj.  Srbija. I  jednima i drugima. I  tako u nedogled.

Nadajmo se, možda, da  je za sada dosta. Zvijer koja se zove  rat možda je konačno  sita. Ubice su utihnule i broje godine, ne dane.  Žrtve koje su pod zemljom ćute. Preživjeli možda nađu smirenje,   mada,  idući  ka  pomirenju,  spremaju  tužbe. Sve se vrti  kao vrteška, ili   „vrtuljak „ što bi rekli Hrvati, ne znam kao se kaže  bosanski  odn. bošnjački, vrteška nas  okreće  u krug  prokletog tla i neumitnosti  zla, koje vreba  iza ugla  naših u kamenu  zapisanih sudbina.  I čeka.

2.Ne znam šta bi moj  otac, pukovnik JNA, uradio (pitaju me neki), vjerujući, valjda,  da bi  kao oficr  JNA  bio ubica Bošnjaka. Moj  otac  je  penzionisan prije ovoga rata, a preminuo 1990 godine, na sreću. Kada su Bošnjaci uz  Alijinu besu, ispraćali kolonu vozila JNA iz Komande,  koju  su onda  „mirno“ prepolovili na  dva dijela i s njom završili , on  bi se našao u toj koloni, zato što je bio načelnik jedne važne službe i ne  bi napustio arhivu i saradnike. Toga dana  dobio  bi  vjerovatno  metak  u čelo, jer bi mu trofejni  Valter  bio u kući, dakle, poginuo bi  od ruke nekog  bezazlenog  teritorijalca u  patikama. Iz onoga rata  je  izašao  živ,  sa  Spomenicom i više  odlikovanja -  doduše sa  15-tak  preostalih  gelera u desnoj ruci. Priča o mom ocu naravno ovdje se ne završava, ali oni koji me o tome pitaju  -ne  zaslužuju detalje.

3.Vratimo se u stvarnost. Danima mi  probiše  uši, kako oni  optimisti  sa    BIG- a tako od  nedavno i  na  TV  reklamama, pozivima o  mogućnostima    dizanja   penzionerskih  kredita  kod Brčko –gasa. Kao nije bitno  koliko  vam  je godina, kolika vam je penzija  - važno je da nema  žiranata i  da novac dobijate  odmah.   Kako ćete  ga vraćati – e   to je na  vama. Pošto su penzije male za većinu, izuzev  onih  kojima  nisu, a  oni  i  ne dižu kredite te vrste, iznos kredita  jedva   može preći   300 - 500 KM, a možda   i  manje  - pa se  postavlja  pitanje  u  čemu je klopka!

Da li je moguće da je neko ili nešto ovo smislio da pomogne penzionerima? Zašto odjednom euforija  tipa:  INTESA BANKA  daje kredite penzionerima do 75. godine života (zamislite tu benevolenciju)  u iznosu od 25.000  KM , koji dug u slučaju  smrti dužnika niko ne nasljeđuje. Da li neko zna o čemu je riječ?  Šta se krije iza ovog ciničnog poziva  u  bolji  život  sa    još jednom ratom kredita u  kući,  a  povećanjem penzije  od   nekih   5-10 KM, teško je pogoditi. Da li Rakulj to  zna ? Ili  pojma nema  ni o čemu,  budući da je njegova penzija  mnogo bolja  nego, recimo,  bivšeg  profesora fakulteta! 

Naša  Predsjednica  kaže kako je  ukupno  povećanje penzija  bilo oko 17 %   za neki  period, ne znam tačno koji. Međutim, kad bi pitali penzionere,   oni  bi  rekli  da  na sebi,  tj. u sebi  osjetili   nisu ništa od tako  velikodušno datog povećanja. Tako priča o tome hoće li nas napasti  Bakirova  nevidljiva sila, koja vježba sportske vještine negđe po šumama i gorama Bosne, ili  su „to  gluposti„ zapravo penzionere mnogo  ne brine.  Oni su  svoje odužili, makar misle da neće njih tjerati da se lomataju koje kude  i  vježbaju gađanje i   ponovo doživljavaju  ono što su, nekim slučajem,  preživjeli.  

Bilo kako bilo politički život se dobro zakuvava. Markiraju se položaji. Vizualiziraju se koalaicije i  pozicije.  Stari, a i poneki novi borci  na  političkoj  sceni  bacaju   rukavicu  u  već  prepun ring.

Samo  penzioneri  zagledani u nebo sutrašnjice (čitaj u sljedeći  dan, koji je mnogima neizvjestan) zauzimaju redove pred INSTITUCIJAMA   Brčko-  gasa.   Nova  godina  je  na pragu, a  za njom   Božić  -  treba  se  spremiti.                        

     

Komentari
Blog