Radmila Trbojević

Oj Srbijo….ili saga o ljubavi

Neko od blogera napisa neki dan, vjerovatno omamljen praznicima, slavljima, svetkovinama  itd.   da ne zna je li trebalo da piše ili nije trebalo.

Razloga da se piše ima mnogo, ali ću samo neke navesti:

Počeću da uvodim svakodnevne vježbe njemačkog i  engleskog jezika unucima (koji su do sada    samo sa  nastavnicima učili jezike, uz moju malu pomoć), ne bi li ih tako spremila da  budu u  stanju ODMAH da se uključe u život civilizovanog svijeta,  u  koji se nadam da će nekako stići.  A    to po meni nije Srbija. Bar još nije. Neko će biti protiv ovoga, ali ja i ne pišem zato da se  neko    složi ili ne složi. Svako ima pravo da misli šta hoće.

Jeste da se ubrzano radi na pripremama za predstojeće izbore, jeste da se kopaju rovovi za stare –nove pozicije, tj. bitku za vlast,  javna scena se zakuvava –  ali ovakvo zakuvavanje  ja ne    vidjeh još od onih dana kada sam sa cekerom u ruci izašla iz Sarajeva. Zar je moguće da  zlo  nije  popustilo  sve  ove godine! Zar je moguće da narod nije shvatio do koje je mjere sjeban, do    koje mjere je sluđen, opljačkan – do koje mjere ŽRTVE, kojima nema pomoći, osim pijeteta, upravljaju  ŽIVIMA.      

Naravno da će Bošnjaci reći kriva je Republika Srpska. Ovi ovdje reći pa šta drugo da očekujemo  od Bošnjaka koji nas  DANAS  mrze više i  gore nego što je to bilo na početku rata.  Samo  zato što smo MI  ovdje  htjeli a/ da  s e  ne  odvajamo od Jugoslavije, jer smo je za razliku od drugih voljeli i za nju ginuli i  b/ ako  to nije  bilo  moguće, tada  smo  željeli da imamo to što imamo, što smo dobili političkom voljom naroda, ovjerili u Dejtonu, a ne ukrali. Prema nekim podacima     u  redovima Armije BiH bilo je negdje oko 500.000  ljudi. Da li je OVO moglo da se nazove    pasivna, nježna snaga naroda, koja je brala jagode po proplancima bosansko-hercegovačkih    šuma!  Nije, naravno.  

Krucijalno pitanje je lamentiranje o nama i Srbiji.

Da je Srbija htjela da nas ovdje pripoji sebi, pa da budemo veliki  uz njene skute, jer smo mi,  narod sluđen do kraja kraja užasom koji nam se dešava ponovo, od ljubavi prema matici padali  u nesvijest i sklapali  ruke moleći da  nas,  i z b e g l i c e  iz Bosne  majka Srbija  potapše po  leđima i nahrani svojim hlebom beli tj. uključi u svoj Ustav – ZAŠTO to nije uradila tada kad je možda mogla, kad je imala na raspolaganju svu srpsku JNA, što je čista laž, i svo moguće   oružje?! Nije. NIJE htjela! Nego je, kada je nama bilo najteže,  zatvorila granice i uvela sankcije.. I to je činjenica. Pita li se iko normalan, iko pri zdravoj pameti,  kako bi se to izvelo, čak i da je     Srbija primila u naručje svoje izgubljeno „čedo„ preko Drine, osim, naravno,da je  međunarodna zajednica  dala zeleno svjetlo za taj  poduhvat,  a NIJE –  i  da li bi  PODJELA   BiH,  ako  su   to   uz  viski i bili odlučili heroji tišine Tuđman i  Milošević - uopšte  bila moguća?!

 Ali, ono što je strašno jeste velika količina MRŽNJE, koju izbacuje sarajevski  prof. Čekić svojom analizom dogđaja, dokazujući  potpuno   neprihvatanje i supotstavljanje svemu što se može dovesti u vezu sa prostorom BiH, u kojem žive Srbi i drugi. Naime, povod je emisija koju  pogledah neko veče na TV  HEMI, tj. sesiju Vijeća bošnjačkih intelektualaca – i čuh  da smo te davne 1991 i 1992 ugledni Srbi i članovi SDS –a u BiH  bili petokolonaši, pobunjenici, pripadnici paravojne, srpsko-četnička JNA, koja je napala suverenu državu BiH – da skratim  ja nisam mogla da vjerujem da, meni prilično nepoznati lik, a vjerujem u intelektualnom Sarajevu veoma cijenjen, prof. S. Čekić, u svome eleboratu  o Srbima  i rušenju BiH  i  stvaranju Republike Spske – može da izrekne toliko pogubnih konstataciji, koje čak i da imaju neko  opravdanje – mogu  u slušaocima, a bilo ih je negdje oko 20-30 da izazovu samo NOVU, DODATNU mržnju i  animozitet  prema dijelu  SVOJE  države,  koji   tjeraju da glavom bez obzira ode kuda god, makar i u vražiju mater, a da ne mora da sluša ko je i šta je – prema naučnoj obradi  istorijskih   činjenica pomenutog profesora.

Ako su Srbi i bili sve ono što profesor tvrdi, ako su svi od reda zločinci, petokolonaši, ubice, nikogovići, bez znanja i imanja – pitam:  ŠTA ĆETE  PROFESORE S NAMA ? Hoćete li i dalje živjeti pored nas, makar nas smatrali  gorim i od najcrnjeg zla?  Hoćete li sazvati krstaški  rat, ratni   pohod, cunami, kugu i koleru da nas podavi, hoćete li da nas nestane s  lica zemlje – kao  onaj u blatu u Kalifornije povaljani  narod ? Šta biste željeli  da NAM se desi ? Recite jednom jasno i    glasno  ŠTA  ŽELITE?   Ima li  šanse za nas u BiH  ?

Nije li možda baš Vaša želja profesore da se pokupimo mi Srbi pa  kud  koji  po svijetu ?! Nije li  ova priča  o“velikoj Srbiji„ kao našem utočištu  u  koju nas gurate, a neki od nas na to padaju želeći da se s maticom spoje, dakle priča o nama koji smo se OVDJE   rodili, zapravo mamac  da  se otisnemo odavde i napravimo mjesta za ONE  kojima treba zelene trave i  svježeg zraka, budući da u pustinji imaju samo naftu? Kad jednom izbacite iz sebe kakvu nam kaznu spremate  tj. želite za NEPOSLUŠNOST, kao nekada raji  i kmetovima –  tada će nama biti jasno šta nam je činiti. Odnosno šta nećemo dozvoliti.

Samo da znate da mi, koji smo kratko bili „izbeglice“  u Srbiji, ni milom ni silom tu avanturu nećemo ponoviti. To ne znači da mi Srbiju ne volimo. Naprotiv, mi Srbiju puno više volimo nego ona nas. Ostaćemo ovdje, makar mi stari, a unuke  ću, kako rekoh, na početku teksta  pripremiti   za  certifikate  o  znanju stranih  jezika  za   odlazak  što dalje, zlu ne trebalo.

Šta će drugi o tome misliti, apsolutno me nije briga. Nisu ni oni  mene pitali kada su davno  prije   kupili stanove i kuće  u Beču, Minhenu, Beogradu itd. Za svaki slučaj.

Priče o herojima, hrabrim borcima za srpsku otadžbinu i  vjeru, pravo da kažem, nekako sam  ostavila po strani - mada sam ja kćer .... dobro, jebeš sada tu priču iz prošlosti, to se ne pika, kad  vidjeh mercedes  kojim se vozi  Patrijarh  Irinej,  a u sjećanje mi  dođe pokojni  Patrijarh Pavle,  pa mi nešto zazebe oko srca. Priču o veselom Kačavendi takođe moram „svariti„ budući da   smo „različitost na najvišem nivou“ vidjeli u majci Srbiji kao novi i prihvaćni fakat. Zašto bi  Kačavendin slučaj  bio presedan ?! 

Moji unuci, po prabaki Staniki, rođenoj  kragujevčanki,  od  pravog roda i soja, imaju i zemlju i  imanja na koje bi se mogli  vratiti, mada Srbijanci teško dijele zemlju i  sa rođenima  -  neće ići   u Srbiju. Tamo im deda Milan nije morao  kupiti  stan, ni  imanje,  niti je pripremio  otstupnicu za bijeg, a državljani su BiH. Ako baš budu morali otići da traže posao, a  ja se toplo nadam da ipak neće, biće to far far away....  kako reče jedan meni drag čovjek: „Ako  budemo morali ići  odavde, sada mi  idemo  u Švedsku ....Pa kad se vratimo, sa dva jezika i diplomama....i. Dobro ne moram sve reći.

Na kraju: Bio jedan čuveni prof. Čekić u Prvoj klasičnoj gimnaziji u  Sarajevu, zvali smo ga ČEKA, kad sam ja tamo bila đak.  Predavao je divno  istoriju. On je bio iz Gline. Da ne bude zaklan i zapaljen u glinskoj crkvi kao svi  njegovi – spasila ga je baka, kod koje je srećom zanoćio u susjednom selu. To   n i s m o  čuli od njega, nego sam ja  kasnije  to saznala kad sam bila  primljenau Partiju. On sam  n i k a d a to nije spomenuo. U onoj zemlji, koja nije valjala  mnogima, brzo je počelo da se radi  i stvara. Žrtve su pale od ruke  neprijatelja. Kojih – nije pisalo.  Tačka.

 

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije.

Komentari
Twitter
Anketa

Treba li napraviti još migrantskih centara u BiH kako bi se pomoglo vlastima Unsko- sanskog kantona?

Rezultati ankete
Blog